Немања Петрић: „Нисам никад ни отишао из Пријепоља, оно је увек са мном“
Овога пута, редакција листа имала је прилику да разговара са истакнутим одбојкашким репрезентативцем и светски познатим спортистом пореклом из Пријепоља – Немањом Петрићем. Он нам је открио тајну својих успеха, али осврнуо се и на ситуацију у пријепољском спорту сада и онда када је његова каријера била на самом почетку.
Почео си да се бавиш одбојком у трећем разреду основне школе играјући за ОK „ФАП-ливница“, какви су тада били услови у спорту?
„Тако је, одбојком сам почео да се бавим са неких 10 година. И, као свако дете, тада нисам ни обраћао пажњу на услове. Али, враћајући се сад, сећам се да смо тренинге имали у основној школи Валтеру, а, кад би било лепше време, у парку Народних хероја. Школска сала је, у то време и за почетак бављена спортом, мислим, била задовољавајућа. Једино негативно сећање је везано за лопте, јер су биле „Тигрове“ гумене лопте које и нису баш пријатне за рад, али су нас оне вероватно и ојачале“.
Kакви су били услови уопште у Пријепољу тада?
„Ако причамо о спорту, сећам се да је одбојка била на једном завидном нивоу, да је клуб играо прву лигу, да се екипа „Фап Ливнице“ борила за освајање републичких трофеја у јуниорској конкуренцији. Сећам се да је и женски одбојкашки клуб „Путеви“ био јако успешан. Што се тиче самих услова, нису то били савршени услови какве би требало да имају деца у том добу за што бољи напредак и развој, али су били сразмерни стању у граду и држави. Ако већ причамо о граду, сећам се Пријепоља као града пуног људи, омладине и деце. Сећам се играња на стадиону петком после школе, који је био препун деце и хотела Милешеве где смо улазили да пијемо воду. У летњим данима се сећам базена, опет препуног људи“.
Kо је утицао на твој одлазак у друге клубове и напуштање Пријепоља?
„Што се тиче само мог одласка из Пријепоља и промене клуба, ту је највише утицао финални турнир Првества Србије за кадете, на којем смо ми били четврти и мислим да смо направили сјајан резултат тада. Тај су турнир пратили људи из света одбојке и конкретно интересовање за мене је показао тренер Александар Сеничић из „Младог радника“ из Пожаревца који је мојим родитељима, мени и клубу изразио жељу да ме види у редовима своје екипе и предочио неки план даљег напретка и развоја мене као одбојкаша“.
Да ли је било тешко отићи из родног града и одвојити се од родитеља?
„Морам признати да није уопште било лако одвојити се у том периоду од породице, родитеља и сестара, као и моје шире породице са којом сам свакодневно био окружен. Затим, од клупских другова, клуба и школских другова. Било је тешко, али, са друге стране, имао сам јаку жељу да успем у спорту и јаку жељу да оправдам подршку свих која ми је и помогла да ту промену лакше поднесем“.
Можеш ли да сумираш утиске о најважнијим успесима и шта је било потребно да би се све то постигло?
„Најважнији успеси су дошли после много година рада, вере у успех и истрајности у свему томе. Уједно су били и остварење мојих дечачких снова и донели ми јединствене емоције које се памте цео живот. До таквих успеха је требало корачати јако пуно, са доста падова, недоумица, тешких и исто тако лепих тренутака. А за опстанак на том путу и успети је најважнија јака жеља, вера, рад, упорност и дисциплина“.
Шта би посебно истакао до сада у каријери и који су ти најдражи тренуци?
„Дефинитивно најважнији успех у досадашњој каријери је освајање Европског првенста са репрезентацијом Србије 2019. године у Паризу, успех и круна каријере. Поред тог, мени најдражег, успеха је и освајање титуле шампиона Италије, које је у клупском и лигашком смислу гледано најпрестижније на свету. Поред, или чак и испред свих успеха, најдражи тренутак и емоција ми је био излазак на чувени балкон Скупштине и изношење победничког пехара пред свој народ“.
Можеш ли да повучеш паралелу шта се све издешавало од 2019. године када је прављен интервју за наш лист па до сада?
„Није лако повући паралелу, из разлога што у једној спортској каријери има различитих етапа. Период после Европског првенства није био успешан као претходни. Остаје велика жал што са репрезентацијом после тог Европског 2019 нисмо успели да се квалификујемо на Олимпијске игре јер верујем да смо то негде заслужили. Та наша екипа и генерација имала је шансу да донесе медаљу из Токија и самим тим жал је још већа. Истакао бих и мој опроштај од репрезентативног дреса 2023. године. Одлучио сам да је после скоро 15 година репрезентативне каријере време да се повучем, посветим више времена својој породици и клупској каријери“.
Са друге стране, који су ти били најтежи тренуци у животу и каријери?
„Поред свих лепих тренутака које имамо у својим каријерама и животима, исто тако постоје и они тешки или непријатни. Могао бих да истакнем пар тешких пораза, као што је полуфинале Европског првенства 2017. од Немачке. Готово добијену утакмицу смо изгубили и то остави баш добре ожиљке који те касније ојачају и помогну ти да освојиш нешто ново. Затим, два исто тако тешка пораза су од Америке у борби за бронзу на Светском првенству 2018. године и пораз у квалификацијама за Олимпијске игре. Тешки тренуци ван терена су били почетак конфлика између Русије и Украјине. У том тренутку сам био са породицом у Белегороду, граду на граници са Украјином. Kао и свима нама непријатно сећање на глобалну епидемију Covid-19, када сам био исто са породицом у Милану, који је био први на удару тог таласа“.
Kакви су ти планови за даље бављење спортом?
„Планови за даље бављење спортом су, превасходно, да се вратим на терен, јер у овом тренутку имам једну озбиљнију повреду леђа, али је већ у завршној фази опоравка и очекујем скорији повратак у игру. Поред тога, имам жељу и вољу да играм још пар година и полако приведем крају каријеру. Мораћу да ослушкујем шта ми тело говори. Али, волео бих да ми каријера траје још коју годину, а затим бих се посветио неким новим поглављима у свом животу“.
Да се осврнемо на Пријепоље – шта те везује за овај град?
„Пријепоље је мој град у коме сам рођен и град који је увек испред свих градова где сам боравио. За Пријепоље ме веже пуно тога. Пре свега, моји родитељи који живе ту и моја шира фамилија, пријатељи, комшије и другови. Kао и моја Јабука, породично село у коме сам проводио много времена као мали, где сам одрастао и маштао играјући се са лоптом о свим овим успесима до којих сам, хвала Богу, дошао. Увек се трудим да нађем времена да са супругом Дијаном и сином Урошем дођем у Пријепоље. Могу слободно рећи да никад нисам ни отишао из Пријепоља и са Јабуке јер они су увек ту у мом срцу где год ја био“.
Да ли постоји нешто што би, по твом мишљењу могло, значајно да се промени у самом граду и у спорту овде?
„Верујем да увек постоји простор за неки напредак и у нашем Пријепољу. Kонкретно сматрам да у Пријепољу има доста простора за напредак и побољшање животног стандарда и побољшање услова у спорту. Мишљења сам да много више можемо да искористимо природне лепоте нашег града и верске и историјске споменике које имамо. Са те стране, мислим да туристички можемо много више. Верујем да глобални проблем паркинга и гужви имамо и ми, затим инфрасуктуре и радних места. Трудим се да испратим сва спортска дешавања и све спортове у граду. Јасно је да Спортски савез и спортски радници раде у оквиру могућности и да је све уско повезано са буџетом који се издваја за спорт, али верујем да уз добру вољу људи може да се дође до нових идеја. Можда би требали још више да се усредсредимо на развој деце и Школице спорта из којих ће се изродити и квалитетни играчи који ће касније представљати пријепољске клубове. Отежавајућа околност је и то што је све мањи број деце у Пријепољу. Са друге стране, желео бих и да напоменем да ми је јако драго да је парк „Народних хероја“ јако лепо реконструисан и да је пун деце“.
Да ли ти лично планираш некад у будућности повратак у Пријепоље?
„Трудим се да не размишљам много о будућности, па тако ни о евентуалном повратку у Пријепоље. Сигурно да нас све корени вуку повратку у родни крај и родни град па тако ће вероватно бити и са мном и мојом породицом. У сваком случају као што сам и рекао ја нисам никад ни отишао из Пријепоља, Пријепоље је увек са мном“.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
