Девојчица која је одрасла у Подвароши, била омиљена и увек насмејана. Ћерка наставника Видосава Вида Дивца и мајке Јелице, по завршеној гимназији одлази за Београд на студије, затим још даље. Временом све чешће долази, чак и инвестира у нашој околини, није нас заборавила а Пријепоље заувек носи у срцу. Овај пут наш саговорник је Марија Дивац Баур.
Мајо, две-три генерације пре и после тебе те врло радо помињу. Чак мислим да су те сви познавали у нашем граду, и изгледало је као да ни Пријепоље не може без тебе, ни ти без Пријепоља. Како се десило да решиш да одеш из земље?
„Тата је радио у Валтеру, мама у Дому здравља, а моја сестра Оља и ја смо тренирале одбојку и проводиле доста времена напољу. Тако смо имале привилегију да упознамо доста људи. За време гимназије, конкретно за време рата у Босни, дошла је једна екипа људи из Берна, општине Köniz, у Пријепоље да подржи мешовиту средину на граници са Босном. Оља и ја смо добро знале енглески и укључиле смо се у добровољно превођење за те људе. Такође је мој тадашњи одбојкашки клуб „Путеви“ био позван у Берн. Када сам завршила стоматологију и почела да радим у болници, јавила се једна друга екипа лекара из Базела под називом „Општине заједно“. Такође сам њима доста помагала са превођењем и расподелом средстава за болницу, као и у размени знања између наших и њихових лекара. Они су ме онда, у знак захвалности, позвали 2003. године на практикум на Стоматолошки факултет у Базелу. Нисам ни слутила да ће то бити моја судбина одласка из Србије. Могу рећи да ми велико задовољство представља то што јос увек играм одбојку и тренирам децу у узрасту од 12-16 година“.
Одрастање у самом центру, породица угледна и позната, је ли ти то помогло кроз школовање, кроз контакте, да ли је то могло превагнути да не одеш из земље?
„С обзиром на то да је мама била вредан и поштен радник у Дому здравља, запослење ми је било олакшано. Била сам примљена на конкурс за стоматолога у Дому здравља. Веруј ми нисам ни хтела да идем. Професор Подвинец, који је тада био са екипом из Базела у Пријепољу, понудио ми је да, помоћу својих познанстава, добијем практикум из оралне хирургије. Чак је и тада докторка Тања Дробњак већ била уписала специјализацију из оралне хирургије и ја сам знала да нема шансе да је и ја добијем и да би било боље да она иде, пошто ће дефинитивно бити орални хирург. Професор Подвинец ме је тада погледао и рекао: „Ја ти нудим шансу, а ти види да ли ћеш да је одбијеш”. Тако сам ја ту шансу прихватила. Да сам остала у Пријепољу, сигурно бих дала све од себе да будем добар и вредан стоматолог“.
Знам да још увек одржаваш контакт са пријатељима и овде и у Београду, да би бар неки од њих волели да су отишли кад и ти. A да ли би ти волела да си остала?
„Да, то је вечита тема. Постоје они људи из Србије које познајем, који су организовани и тачни и који би волели да су у окружењу у којем сам ја. Свиђа им се та прецизност и уређеност. Мени недостаје наша опуштеност, смисао за хумор, близина родитеља, осећај да си свој на своме. Овде си некако вечити странац, чак и ако си уклопљен у средину, како ови кажу, интегрисан”.
Како ти изгледа сада живот у Србији, да ли смо и по чему испред Европе и света? Имамо ли нешто што други немају?
„Људе у Србији који се баве нормалним пословима и зарађују просечне плате или испод тога ја називам уметницима живота. Оно што ми најтеже пада у разговорима са мојим пријатељима јесте то што, по већини, човек не може да се бори за своја права. Нема институција које раде како треба, које се заиста баве човеком. Све се своди на то јеси ли од ових или од оних. То је тужно и поражавајуће. „Веза“, да се разумемо, функционише и у Швајцарској. Људи те препоручују када си добар радник. Зато мораш и да пазиш да не правиш грешке, јер те иначе нико више не препоручује. Нико те не уцењује, само се рад вреднује. Оно што ми имамо посебно јесте гостопримство. Мислим да се то ретко виђа у свету. Сви из Швајцарске који су били код некога у посети у Србији после причају о томе. Ја сам то овде пренела на своју породицу“.
Како је живети „тамо“? Да ли се сусрећеш са нашим људима, можете ли да утичете на живот овде и да ли сте покушали нешто да промените у Србији?
„Дружим се са једном сјајном екипом људи који су дошли из Србије, Босне, Хрватске и Црне Горе овде. Сви су они остали без другара из комшилука, из разреда, из тима, а родитељи су им далеко. То нас јако повезује. На живот код нас утичемо тако што и људи „одоздо“ долазе код нас и размењујемо искуства. Покажемо им разне ствари и они, ако желе, могу то да прихвате. Породицама помажемо колико можемо. Промена, иначе често чујемо: „То код нас не функционише“.
Наше образовање, је ли било довољно добро да се уклопиш у западни систем вреднсти?
„На жалост ми овде нису признали диплому са Стоматолошког факултета у Београду, Признали су ми један део и морала сам да студирам још 3 године. То ми је помогло да усавршим своје знање и да своју праксу прилагодим потребама овдашњих становника. Наше образовање, онако како сам га ја имала у своје време, било је одлично“.
Када би поново бирала, да ли би нешто променила?
„Бирала бих тачно оваквог мужа, али да је из Пријепоља и да са њим у Пријепољу добијем иста оваква два сина каква имамо. Отворила бих ординацију у Пријепољу, била близу маме и тате и борила се за правду свим срцем“.
Порука за младе људе који су још увек овде? Можда нешто и за локалну самоуправу?
„Радно, вредно и поштено у борбу за правду“.
Владимир Бабић
