Много је Пријепољаца који су давно отишли из нашег града а који се са
великим поштовањем још увек помињу. Један од њих је и наш данашњи
саговорник Дејан Глушчевић. Његов отац Манојле је био велики човек,
директор највеће Основне школе „Владимир Перић Валтер“. Увођењем
иновативног садржаја у тада конзервативно школство омогућио је многим
талентима да се препознају и вину у висине, враћајући нашем граду
видљивост, препознатљивост и славу.
„Драго ми је да се још увек препознаје концепт огледне Основне школе из
Пријепоља, којем је допринео и мој отац Манојле, добитник многих похвала
и признања укључујући и награду „Сретен Вукосављевић“ 1983. за остварене
резултате у области образовања. Огледна школа са пратећим кабинетима и
фискултурном салом је омогућила максимализацију пријепољских талената
што је резултирало академским, научним, спортским, уметничким и осталим
успесима на највишим нивоима“, започиње причу наш Дејан.
За тебе кажу да си у првој дечјој представи Дома Револуције „Хајдуци“
глумио главну улогу, да си са Владом Дивцем играо кошарку, да си
најталентованији фудбалер?
„Моја генерација се кроз додатну наставу и школске секције бавила свим
активностима од нашег интереса, па је тако и комшија Владе Дивац играо са
мном кошарку а ја са њим фудбал, те смо заједно глумили и у поменутој
представи “Хајдуци“ од Бранислава Нушића“
Родитељи су ти вероватно били одскочна даска, све ти је ишло, али како
си заправо изабрао пут којим ћеш ићи?
„Мајка Даница је била власник женског фризерског салона и да бих добио
дозволу родитеља да поред музичке, глумачке и ликовне уметности тренирам
и различите спортове морао сам бити успешан у школи и од тада се
континуирано (до)образујем те се као професионални фудбалски тренер и
спортски менаџер надам да ћу ускоро бити у могућности да упишем и
докторске студије. Сећам се безбрижних игара и богатог друштвеног живота,
принципијелних родитеља, просветних радника и тренера у добрим условима
за индивидуално усавршавање“.
Када је постало јасно да ће спорт бити твој животни позив?
„Мој спортски таленат је био препознат још у основној школи када сам
награђен дипломом “Јован Микић – Спартак” из фискултурне наставе а већ у
средњој школи сам постизао голове за “црвене” те су ми две сребрне медаље
са МОСИ и Захвалница Полимља најдраже награде. Моји голови и игре нису
прошли незапажено и наставио сам фудбалерску каријеру и школовање у
Београду. Црвена звезда ме је позајмљивала “на каљење” у Чукарички, Земун
и новобеоградски Раднички те сам трансферован у грчки Продефтики. Моја
генерација је мигрирала тамо где смо могли, а не где смо заслуживали или
хтели па сам и ја своју фудбалерску каријеру као југословенски прволигашки
играч Пролетера и четвртфиналиста Купа Југославије наставио на далеком
истоку у Индонезији“.
Шта издвајаш као врхунац играчке каријере?
„Као фудбалер сам био први стрелац Друге лиге Југославије и шампион са
Радничким НБГ и Земуном, освојио Златну копачку и био Шампион
Индонезије 1996. године са Бандунг Раја, те сам играо у Купу шампиона и
Купу победника купова Азије. Поред светске класе Роже Милa, Мабоанг
Кесак, Марио Кемпес, Педро Паскули, Абел Кампос, Вата Матану Гарсиа и
других, био сам најефикаснији и најпопуларнији фудбалер Индонезије,
највеће острвске државе на свету, и по броју становника и по површини.
Доживео сам да прославим рођендан на стадиону и да ми кличу и навијачи
противничких тимова што је резултирало медијском екплоатацијом овог
феномена и, између осталог, отварањем навијачких клубова и продајом
сувенира са мојим именом. Највећа част ми је указана од два моја саиграча
репрезентативца и десетине других родитеља који су своју децу назвали
мојим именом“.
После играчке каријере уследио је и тренерски пут који те је одвео на нове
континенте.
„Као тренер сам био Шампион Канадских (олимпијских) игара са селекцијом
Онтарија и финалиста Роџерс купа са Норт Јорк Астрос, те сам проглашен
Најбољим тренером Канадске професионалне сокер лиге 2005. године.
Канада је друга највећа држава на свету по површини и пропутовао сам је као
двоструки Олстар фудбалер и тренер клуба и асоцијације. Поносан сам на
моје ученике из наше шампионске генерације 1995. Црвене звезде који су
освојили Светско првенство за играче до 20 година 2015. године, а две године касније и ја сам се такмичио на ФИФА У20 као селектор Вануатуа из
Океаније и куриорзитет је да сам играо са свим регистрованим играчима,
укључујући и три голмана. Почаствован сам што су на Светском првенству у
Катару играли моји ученици из Канаде и Србије. Без обзира на животна
искушења и породичне приоритете, један сам од ретких тренера који је
успешно радио на највишем нивоу са јуниорима и сениорима, мушким и
женским екипама, клубовима и асоцијацијама“.
Сада си поново у Београду. Какви су ти даљи планови?
„Ситуација у Азији и Северној Америци ме приморава да мењам планове у
годинама када професионално највише могу да допринесем па, поред тога
што сам ПРО лиценцирани тренер, компетентан сам за обављање сложенијих
послова у области менаџмента у спортским организацијама, објектима и
догађајима и такође сам оспособљен за научно-истраживачки рад и рад на
пројектима, те је могуће и да ускоро прихватим неки од канцеларијских
послова“.
Да ли си и даље у контакту са Пријепољцима и колико ти значи родни
град?
„Наравно да сам у контакту са Пријепољцима колико обавезе и географска
удаљеност дозвољавају. Моја деца су завршила факултете и осамосталила се
па смо више оријентисани иностранству. Али, за ових четрдесет година од
када сам отишао, Пријепоље је увек било експонирано уз моје име и сваким
даном ми све више значи“.
Помињао си обележавање стогодишњице ФК „Полимља“ и идеје за развој
спорта у Пријепољу.
„Надам се да ће ускоро започети релизација иницијативе за “Парк шампиона”
на Градском стадиону где би у природној величини биле постављене статуе
пријепољских спортских амбасадора. Пројекат би био отворен за донације
преко већ сагласних хуманитарних организација, без промене правног
статуса клуба, уз деценијска ажурирања да се млади имају на кога угледати.
Поводом прославе Првог века Полимља, сви предлози које сам последњих
година добронамерно проследио одговорнима за развој спорта и прославу
Првог века Полимља су самоодрживи и били би генератор капитала за
будуће маркетиншке акције клуба и града“.
Какве шансе по твом виђењу Пријепоље има у савременом свету?
„Пријепоље се може изборити за свој интегритет, препознатљивост и
поштовање. Зелене и информационе технологије привлаче инвеститоре, а
наши људи су виспрени и упорни. Поред етно туризма, Пријепоље се налази
на оптималној надморској висини за физичке припреме спортиста и тај
фактор и потенцијали за спортски туризам нису занемарљиви, што доказује и
велики број наших успешних спортиста“.
Шта би поручио Пријепољцима?
„Поручио бих Пријепољцима да чувају једни друге и истрају у својим
жељама и плановима као што су то учинили најуспешнији међу нама.
Захвалан сам свима који су допринели мом васпитавању, академском
образовању и спортском усавршавању, или на било који начин допринели да
будем бољи човек и професионалац, а ограничења простора овог чланка су
једини разлог зашто их не можемо све и именима поменути“.
Владимир Бабић
