Од Ивања до Немачке — животна утакмица
У Гојаковићима, крајем осамдесетих година, у фамилији Гојака, родио се
Елвис. Убрзо се породица пресељава у Ивање, где Елвис одраста. Како то
обично буде, као мали трчао је за лоптом, а онда га је после пар јаких шутева
одвела далеко. За сада живи у граду Мург, покрајина Баден-Винтенберг у
Немачкој. У раном детињству је волео да проводи дане у Гојаковићима код
деде и нане, школу је завршавао у Ивању, а тренирао у Полимљу.
Елвисе, екипа из Ивања је једном била четвта од 622 тима, ти си
бранио? Тренер Крцко Ружић те и данас помиње као јако талентованог
голмана.
„Све је почело случајно, али фудбал није био мој први избор. Моји родитељи,
а првенствено мајка није баш волела да тренирам фудбал, па сам почео са
кошарком. Фудбал сам играо само рекреативно са другарима и у школском
дворишту. На пробни тренинг сам отишао кријући да нико не зна, а ја сам
још тада знао, фудбал је мој живот! Онда се десио тај турнир основних
школа, резултат незапамћен у Пријепољу. Бранио сам за тај тим. Био је то
предиван осећај! Касније сам тренирао у Полимљу, први тренер је био Зулфо,
затим Маца. Он и Крцко су препознали мој таленат и трудили се да ме
изграде у правог фудбалера“.
Јеси ли имао исте проблеме као сва деца из околине?
„Наравно, није било лако, није имао ко да нас вози на тренинге, ситуација у
држави није била сјајна, осећао се пад стандарда и већ се наслућивао све
тежи живот. Често сам ишао пешке или трчећи из Ивања на тренинге. Али
ништа није могло да ме спречи да наставим са фудбалом“.
Шта се даље дешавало. Школа се приводила крају?
„Велику прекретницу у мом животу направио је мој комшија чика Виде
Дивац. Преко својих познаника упознао ме са менџером Младеном, који ме
одвео у Београд. Тамо сам остао и почео да играм за ФК Раковицу. У исто
време ми је плаћао приватне тренигне у ФК Рад како бих се што боље
припремио за одлазак у иностранство. Већ тада сам имао понуде из Друге
лиге, из иностранства и БСКа из Србије. На моју велику жалост, Младен је
изненада преминуо и са њим су нестале све моје шансе везане за фудбалску каријеру. То ме много погодило и разочарало. Одлучио сам да привремено
престанем са фудбалом и да почнем да радим“.
Елвисе, зар ти се није враћало у Пријепоље?
„Размишљао сам о свему. Захвалан сам породици која ме порджала у свим
мојим идејама и плановима. Решио сам да почнем да радим и живим у
Београду. Након кратког времена већ сам имао фирму са готово 30
запослених“.
Је ли било тешко стићи до тако велике фирме?
„Мислим да је породица основ свега, поносим се својим родитељима, који су
ме подржали у свим идејама и плановима. Тек сад као родитељ разумем
колико је то био тежак посао и како су ме обликовали лагано и стрпљиво и на
прави пут извели. А и кад сам их замолио да ме следе и даље ми помажу и
тада су ми се нашли. Захвалан сам сам им на томе. То је нешто што вреди
више од свега. То се не може купити. Имати добар карактер и бити добар
човек, то се не купује, то се једноставно постаје или не постаје. Данас је све
мање тога, али проћи ће и ова тешка времена. Посла је било доста, некако је
било природно ширити га и тако у једном моменту фирма је имала 28
запослених“.
Ако је све тако добро ишло и фирма и подршка породице, откуд ти у
Немачкој?
„У лето 2008. године упознао сам тада шеснаестогодишњу цуру из Немачке,
чији родитељи су бабо из Хисарџика а мајка из Прибоја и која ми је данас
супруга. То је један од лепших догађаја у мом животу. После две године везе
одлучили смо да се венчамо, а ја сам се преселио код ње у Немачку. Посао у
Србији је био све тежи, све мање сигуран, стање у држави све неизвесније и
одлуку није било тешко донети“.
Где сте се упутили?
„Град који смо одабрали је Мург, мало прелепо место попут Ивања на самој
граници са Швајцарском. Супруга ми је ту рођена и сада се ту осећам као код
куће“.
Шта је било са послом? Она је знала језик, а ти?
„Одмах сам почео да радим, за мој занат не треба много приче, али сам
паралелно почео поново да тренирам. Почетак није био лак. Никога нисам
познавао, језик скроз слабо, морао сам у почетку само са супругом да
причам“.
Елвисе, знам како ти је било. Тежак период, веома тежак! Како си се
сналазио?
„На тренинзима сам брзо напредовао, и као фудбалер и причајући. Фудбал
ми је помогао да сваки дан дође по нека нова реч. Људи добри, лако сам се
уклапао. А и све ми се свидело, од организације, уређења, могућности за
зараду, односа са људима. Место је мало и сви се комшијски понашају, баш
као и код нас“.
Да ли те све то охрабрило да и тамо отвориш фирму?
„До 2014. сам радио као гипсар, а онда сам одлучио да покренем сопствену
фирму која би се бавила фасадама, малетрисањем, сувом градњом и
молерским пословима. Уз велику подршку супруге успео сам да издржим и
најтеже периоде, није било лако кренути из почетка у Немачкој. Да бисмо
могли да идемо на летовања и себи приуштимо мало квалитетнији живот,
често сам радио прековремено. Супруга још увек није радила, завршавала је
школу, тако да сам ја морао радити више. Једно време тај прековремени
посао је почео да надмашује основно радно време. У том преиоду упознајем
једног пријатеља Драгана Мареља из Босне, који ми је био себет да се
осамосталим. Драган је препознао да имам вољу и жељу, а и храброст да
кренем у сопствени бизнис. Свакако, у тим тренутцима је и тазбина стајала
иза мене и помагала на све начине. Без њихове подршке не бих смео да се
одлучим на тај потез. Обећао је да ће ми и он помоћи и тако сам почео
оснивајући фирму за рушење и припрему терена за изградњу“.
Како си убедио твоје да дођу у Немачку?
„Посао је растао. На почетку сам имао мало запослених. Питао сам брата и
баба да ли би дошли да ми помогну ако бих им обезбедио папире. То није
била лака одлука, они су у Ивању имали озбиљну повртарску производњу у
пластеницима, али понуда је била примамљива. Тако да 2016. године
доводим и остатак породице у Немачку. Они су ми много значили и помогли
ме као и увек, како у послу тако и у свакодневном животу“.
Како се развијала фирма и ко су запослени у њој?
„Кад погледам уназад, од 2014. године када сам почињао сам, до данас,
видим огроман напредак. Без пордшке породице и мојих радника сигурно то
не би било могуће. У фирму сам доводио много људи из Пријепоља, неки су
и данас ту, неки су се вратили и успешно послују у Србији. Сада нас има из
Србије, Босне, Албаније, Црне Горе, има и Турака, Бугара. Да не заборавим,
имам и доста пријатеља из Србије који су ми увек ту кад ми затребају. Морам
поменути нека имена, уз молбу да ми не замере они који ми такође много
значе али не могу све набрајати. Рецимо Денис и Семир Хурић, Прга, Адмир
Мекић, Маца, Јале Колашинац и многи други“.
Какве су ти везе са завичајем?
„Данас сам поносни отац двоје деце и имам предивну супругу која је одувек
била стуб породице. Сви волимо доћи у Пријепоље због пријатеља, а и због
самог града за који нас везују најлепше успомене. Деца такође обожавају
Србију и Пријепоље. Син ми чак зна више репрезентативаца Србије од мене.
И син и ћерка тренурају фудбал. У Пријепоље долазимо бар по два пута
годишње и надамо се да ће Србија постати лепше место за живот, а онда ето
нас опет доле! Много ми је битно због деце да знају ко смо и одакле смо. Да
знају да цене све што смо створили, а да не забораве ни одакле смо дошли и
од чег смо почели. Желим да науче наше обичаје, да се упознају са нашом
културом и да све то примењују најбоље што буду умели, а првенствено да
буду добри људи“.
На крају, Елвисе, како поред успешне фирме фудбал уклапаш у све то?
„Поред посла, моја највећа љубав је и даље фудбал. Прошле године сам
завршио своју играчку каријеру и данас радим као тренер голмана. Тренутно
сам ангажован у једном немачком клубу као тренер и координатор голмана, а
за наредну сезону водим разговоре са ФЦ Аарау из Швајцарске. Тренутно
похађам тренерске лиценце у Србији и морам искрено да кажем да сам јако
позитивно изненађен нивоом рада и професионализма у Србији. Тамо имам
прилику да учим од врхунских стручњака као што су Горан Ћумић,
Александар Кировски, Никола Јосимовић и Срђан Остојић“.
Елвисе, може ли једна порука за нас Пријепољце који још увек живимо
овде?
„Сви ми прижејкујемо да се једном вратимо у Пријепоље. Пријепоље ће бити много лепо место за живот“.
Владимир Бабић
