Фахрудин Мелић -од пријепољских до европских дворана

Спорт га је одвео у свет, али су га корени увек враћали, рукомет му је дао свет, а Пријепоље идентитет

Од првих рукометних корака у сали основне школе „Владимир Перић Валтер“ у Пријепољу, па до наступа за велике европске клубове и репрезентацију Црне Горе, спортски пут нашег саговорника обележили су рад, одрицање и снажна веза са родним крајем. Иако га је професионална каријера одвела широм Европе, корени, породичне вредности и дух мале средине остали су темељ његовог карактера и односа према спорту. Данас, са дистанце богате међународне каријере, говори о успесима, животним лекцијама, значају Пријепоља у свом одрастању, али и изазовима са којима се суочавају млади спортисти из мањих средина.

Ваша рукометна каријера одвела Вас је из Пријепоља у велике клубове и репрезентативни рукомет. Како данас гледате на свој спортски пут – од првих корака до врхунског нивоа?

“Након свих ових година бављења рукометом могу бити заиста презадовољан и презахвалан што сам имао прилику да играм за велике клубове широм Европе и за репрезентацију Црне Горе на шта  сам посебно поносан. Када направим један мали резиме свега што сам направио у својој каријери могу бити јако сретан и задовољан.”

Колико је одрастање и спортско сазревање у Пријепољу утицало на Ваш карактер и однос према професионалном спорту?

“Одрастање у Пријепољу је било прелијепо. Одрастање тамо је усадило у мене тај некакав спортски ген, пошто је и мој покојни отац био професор спорта, од малих ногу сам проводио сате и сате у сали основне школе “Владимир Перић Валтер” заједно с њим, тако да могу рећи да је то било пресудно, кренуо сам уз њега и из средине каква је Пријепоље, јер је тих година било јако спортски настројено. Могу бити сигуран да је по питању карактера што се односи на спорт било пресдуно. Пријепоље је град који нам је једноставно дао доста тога и могу само рећи свима који ме познају и по свијету говорим одакле долазим с поносом.”

Годинама сте играли у иностранству. Шта Вам је то искуство донело – како у спортском, тако и у животном смислу?

“Играње у иностранству ми је донијело заиста доста позитивних ствари како на приватном и спортском плану тако и на некаквом сагледању цјелокупне ситуације шта то нама фали у овим крајевима, тако да доста сам искуства стекао, доста сам неких ствари видео које ми и дан данас користе и које су оставиле на мене јако позитиван траг. Велико је искуство играти у државама какве су Француска или Словенија, било је за мене заиста препозитивно и могу рећи да је било лијепо играти и живјети у једном сређеном систему.”

Који период или клуб из Ваше иностране каријере Вам је остао посебно у сећању и зашто?

“Имам два најлијепша периода. Први је био одлазак у Словенију тачније у град Велење гд‌је сам провео двије предивне године, гд‌је сам на крају крајева и засновао своју породицу тако да тај период некако ми је посебно драг. Тамо сам упознао заиста доста драгих људи ван рукомета, гд‌је ме пријатељства вежу од тог времена до дан данас. Други период су четири прелијепе године које сам провео у француском граду Шамберију гдје сам доста научио, научио сам француски језик, стекао сам доста пријатеља, доста драгих људи, тако да та два града носим заиста у срцу.”

Након богате међународне каријере, данас живите у Сарајеву. Како је дошло до те животне одлуке и како изгледа Ваша свакодневица данас?

“Ми смо се у Сарајево преселили још кад сам ја био у основној школи, некако је то био нормални слијед догађаја. Требао сам да упишем средњу школу и чули смо да је у Сарајеву кретала та спортска гимназија. Прије тог периода тетка је тамо отишла да живи, и због тога нам је било лакше да се уклопимо, одлучили смо да се тамо породично преселимо тамо, тако да сам у Сарајеву од малих ногу. Након ове цијеле каријере, петнаестогодишњег бављења овим спортом ван граница Босне и Херцеговине одлучио сам исто тако да се вратим у Сарајево, жена ми је из Сарајева, д‌јеца су тамо рођена тако да је био нормалан слијед догађаја да се тамо и вратимо.”

Колико Вам данас значи веза са родним градом и колико често пратите дешавања у Пријепољу, посебно када је спорт у питању?

“Веза са родним градом ми значи много, значила ми је и кроз цијели овај период бављења у иностранству рукометом јер сам у сваком граду који сам посјетио сретао наше људе. Невјероватно је колико нас пријепољаца има по цијелом свијету и заиста нам то може бити куриозитет. Пријепоље је град гдје су моји корјени, имамо доста родбине доле, имамо кућу, и сваку прилику коју ухватим користим да дођем да обиђем драге људе, да обиђем Пријепоље, и да се вратим у д‌јетињство. Немам баш често прилику за сад, али када год могу одем  и проведем вријеме доле и увијек ми буде лијепо, то је град одакле сам и то је моја највећа љубав поред свих ових осталих градова које сам обишао, и поред града у којем живим.”

Како видите развој рукомета у мањим срединама попут Пријепоља и шта је, по Вашем мишљењу, кључно да би се таленат задржао и развијао?

“Заиста имам доста информација када је спорт у Пријепољу у питању јер сви ти људи који се баве рукометом, одбојком, кошарком, фудбалом то су све моји спортски пријатељи и с њима сам буквално у свакодневној вези. Драго ми је што је тако, Пријепоље је увијек било стварно расадник талената у свим могућим спортовима, мислим само да треба више подршке како би се правиле неке озбиљније ствари. Јер једноставно без те финансијске подршке конкретно гледајући са ове перспективе, и након толико година бављења овим спортом, колико год да волимо то што радимо мање или више, уколико те финансијске потпоре нема д‌јеца брзо оду, д‌јеца брзо траже себи бољу будућност, то је нажалост тако и у нашем Пријепољу. Будемо ли жељели нешто више у било ком спорту да направимо мораће да и држава да помогне, и да се ти наши привредници окрену мало више спорту.”

Шта сматрате највећим изазовом за младе спортисте који долазе из мањих градова и желе да се пробију на велику сцену?

“Пошто сам и сам дијете из мале средине могу рећи, ми кад се појавимо у некој већој средини да смо доста смо гладнији од тих некеквих домаћих људи који се налазе у тој средини у коју ми дођемо, Београд, Сарајево, Загреб, Нови Сад. Ми дођемо ту некако по задатку, дођемо зато што смо одабрани као неки талентовани људи и дођемо ту некако са нуле крећемо у освајање тог града, у стицање нових пријатељстава. На том спортском плану дођемо са огромном жељом за напредовањем. Наш град и наша средина која нас је одгојила направила је да будемо тешки карактери али смо јако праведни људи и радни спортисти.”

Коју поруку бисте упутили младим Пријепољцима који сањају професионалну спортску каријеру, али се суочавају са недостатком услова и подршке?

“Ја им могу рећи да задају себи тај одређени циљ, и да не постустају. Да покушају једноставно да буду усредочени на то што желе, И ако желе да буду професинални спортисти да одстране све те лоше људе и лоше мисли у својој глави и да буду преконцентисани на себе и на свој успјех. То је нека формула која је мене водила јер једноставно нисам дозволио ником да ме са тог пута који сам имао у својој глави зацртан скрене.”

Да ли постоји тренутак у каријери на који сте посебно поносни, а који је можда остао ван рефлектора јавности?

“Било је доста таквих тренутака, из приватног живота, које сам радо сачувао за себе, и драго ми је да је тако остало. Када погледам иза себе, и кроз цијелу каријеру, драго ми је да сам се остварио и као отац и као муж, то је нешто најлепше што ми се догодило иако то није везано за спорт то је нешто на шта сам највише поносан.”

Када подвучете црту, шта Вам је рукомет донео највредније – титуле, искуства или животне лекције?

“Рукомет ми је донијо заиста најлијепше могуће тренутке које сам доживео у свом животу, донијо ми је доста добрих, позитивних људи, доста искуства у сваком сегменту живота, обишао сам доста држава, научио сам разне културе, упознао разне нације, научио пар језика тако да све што је позитивно у мом животу је везано за рукомет. Већ са ове дистанце могу да кажем да је рукомет поред породице и пријатеља најлијепша ствар која ми се догодила у животу.”

Након свих година проведених на терену, иза титула, клубова и репрезентативних наступа остају искуства, људи и животне лекције које спорт доноси. За Фахрудина рукомет није само професија, већ пут који му је отворио свет, обликовао личност и донио највредније – породицу, пријатељства и успомене које трају. Иако данас живи мирнијим породичним животом, веза са Пријепољем остаје снажна, као подсетник да велики снови често почињу у малим срединама.

Ања Пузовић