Наш мали прелепи градић већина људи препознаје по Манастиру Милешеви,
по топлим и срдачним људима, али када питате кога знају из Пријепоља,
онда кажу Џенана, Аца, Немању, Ивицу, Михаила и многе друге. И нико не
прескочи Влада Дивца. А и, цео град је навијао кад је Владе играо. Данас,
иако је некад више, некад мање далеко, његово се присуство осећа у нашем
граду.
Владе, чега се најрадије сећаш из раног детињства и како си почео да
тренираш?
„Сећам се игре са својим вршњацима поред Лима, Орсија, Парка поред
Милешевке, касније Подвароши и, свакако, мириса липа од Шарампова до
Вакуфа. И дан данас када осетим било када и било где у свету мирис липе,
истог момента ме мисли врате у моје Пријепоље. Прво сам тренирао фудбал
као голман у пионирима Полимља, а са 12 година сам кренуо на кошарку у
KK Елан. Мој први тренер је био Никола Опачић – Политика који ми је
усадио љубав пема том спорту“.
Твоја висина као да је прекинула безбрижно детињство и наметнула ти
дуге и тешке тренинге, прво овде, затим у Kраљеву. Је ли било тешко
носити се са тим?
„Свакако да је било тешко, поготово одвајање од породице првих година.
Али жеља и упорност да остварим своје снове су били оно што ме гурало
напред“.
Замолио бих те да нам укратко кажеш како од Kраљева стиже до
Америке и постаде препознатљив у целоме свету? Да ли је било тешко
носити се са тим?
„Имао сам срећу да сам сам дошао у град одакле је моја мајка, тако да сам
имао подршку родбине са мајчине стане. Као и човека који ми је био тренер у
KK Слога, Милована Богојевића – Kимета, који је био уз мене увек и, морам
рећи, најзаслужнији је за моју каријеру јер ми је био тренер, родитељ и друг.
Бодрио ме је када ми је било веома тешко и научио ме како да будем
професионалац. Постао сам репрезентативац земље код Kрешимира Ћосића,
као тренера и мог идола из детињства, а онда преко Партизана који ме је
надоградио као играча са тренером Душком Вујошевићем до НБА и
Лејкерса“.
Твоји родитељи нису желели никада да напусте Пријепоље. Да ли њима
дугујемо што сте ти брат вечно везани за наш град и још увек га осећате
као свој?
„Мој отац је био веома везан за Пријепоље и вероватно је пренео ту љубав на
мене и Ивицу. Мајка је Kраљевчанка која се заљубила у Пријепоље и волела
га изнад свега. Имали су веома срећан брак и леп живот у Пријепољу“.
Овде си инвестирао у много тога. Од избегличке зграде, спортске опреме и
много тога. Међутим, значајно је напоменути да фондација „Ана и Владе
Дивац“ још увек активно помаже младим људима на много ширем
подручју, а нарочито код нас. Kако сте дошли на идеју да је оснујете?
Kолико се осећају резултати постојања те фондације у Србији?
„Моја каријера била је сан снова, али нисам могао да будем толико срећан а
да земља у којој сам се родио и где су ми сви, пролази кроз тежак период а да
не помогнем на неки начин. Тако смо супруга и ја кренули са фондацијом.
Морам рећи да сам од свега у мојој каријери најпоноснији управо на
фондацију и све људе који су нам помогли да помогнемо на хиљаде људи у
разним областима. Драго ми је да је Пријепоље увек ту за мене и са мном у
разним пројектима“.
Владе, у Пријепољу си се са целим својим тимом и пријатељима опростио
од Активног бављења кошарком. Пријепоље ти никада неће то
заборавити. Хвала ти у име свих.
„Желео сам да мој успех поделим са мојом родбином, комшијама и
пријатељима из детињства и да мојим пријатељима који су улазили у мој
живот током каријере покажем одакле сам и где ми је корен“.
Твоје везе са Пријепољем и фамилијом никада нису прекидане. Kако
постижеш све то?
„Живео сам у разним градовима, али само два имају ту јаку емоцију коју је
тешко објаснити, а оба су градови Анђела. Један због “Белог Анђела” где сам
се ја родио, а други је Лос Ангелес (Град Анђела у преводу), где су ми се
деца родила. Породица ми је веома важна, то сам наследио од предака и надам се да ће и моја деца, која воле да дођу до Пријепоља јер су ту
проводили летње распусте као клинци, тим путем и да одржавају везу са
родбином“.
Имаш ли неку поруку за младе људе из Пријепоља? Да ли је време да одавде
буде „лансиран“ неки нови Владе Дивац?
„Порука за младе је, да је све у животу могуће да сањају и да вредно раде на
томе да им се снови остваре ма шта год то било. Ако сам могао ја из
Пријепоља да стигнем до НБА онда могу и они из Пријпоља до свог неког
НБА. Има талентоване деце, не би ме изненадило да неки млади Пријепољац
заврши на крову света. Једва чекам, па да се поносимо сви“.
Kако видиш спорт у Србији и Пријепољу?
„Ми смо спортска нација. Када бисмо били успешни у другим областима као
у спорту, где би нам крај био. Спорт у Пријепољу је важан сегмент друштва
поготово за млладе и треба подржати сваки клуб који ради у интересу деце“.
Владимир Бабић
