Vršnjačko nasilje već odavno nije izolovan problem pojedinca ili jedne škole – ono je ogledalo šireg društva i izazov savremenog obrazovnog sistema. Stručnjaci upozoravaju da su rani znaci nasilja često tihi i neupadljivi, ali da upravo pravovremena reakcija može sprečiti ozbiljne posledice po decu i zajednicu.
Psiholog Elma Kujović iz Osnovne škole „Vladimir Perić Valter“ ističe da se prvi signali nasilja najčešće uočavaju kroz promene u ponašanju dece.
„Ako je kod deteta primetna socijalna povučenost praćena padom akademskog postignuća, uz evidentnu emocionalnu reaktivnost koja se manifestuje kroz eksternalizovane oblike ponašanja (agresivne ispade), to su signali koji mogu prerasti u ozbiljne probleme ukoliko se pravovremeno ne identifikuju i ne tretiraju adekvatnom intervencijom“, naglašava Kujović, dodajući da u školi mora postojati nulta tolerancija na nasilje – ne samo formalno, već i u praksi.
Sličan stav deli i pedagog Amela Demić iz Prijepoljske gimnazije, koja ukazuje na značaj rane identifikacije i timskog delovanja u školi. Prema njenim rečima, odeljenjske starešine, roditelji, uz predmetne nastavnike i učenike su često prve osobe koje prepoznaju problem, uz podršku predmetnih nastavnika i samih učenika.
„Reagovanje škole mora biti pravovremeno, plansko i u skladu sa protokolima, jer samo tako možemo uticati na promenu ponašanja i zaštitu učenika“, ističe Demić.
Poseban izazov u savremenom obrazovanju predstavlja nasilje na internetu, koje je, kako navode obe sagovornice, u porastu nakon pandemije koronavirusa. Kujović upozorava da digitalni prostor često postaje mesto dokazivanja i skrivanja iza lažnih profila.
„Deca žele da se pokažu i ostave trag, ali ne razmišljaju o posledicama. Sve što se jednom objavi na internetu ostaje zauvek i može biti zloupotrebljeno“, kaže ona, naglašavajući važnost edukacije o bezbednom ponašanju na mrežama i korišćenju platformi poput „Čuvam te“ i Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu.
Demić dodatno naglašava da učenike treba ohrabrivati da nasilje prijave, bez straha i osećaja krivice.
„Prijavljivanje nasilja nije tužakanje, već čin odgovornosti. Nasilje opstaje tamo gde većina ćuti, a prijavom se prekida lanac moći koji nasilnik misli da ima“, poručuje ona. U školama, dodaje, postoje timovi za zaštitu od nasilja čiji su kontakti dostupni učenicima u svakom trenutku.
Nezaobilaznu ulogu u prevenciji imaju i roditelji. Kujović ističe da su oni često prvi koji primećuju promene kod deteta, ali da ponekad nisu svesni da njihovo dete može biti i vršilac nasilja.
„Saradnja roditelja, deteta i učitelja je ključna. Cilj nam je isti – najbolji interes deteta, i kada se roditelji uključe na pravi način, promene su vidljive“, navodi ona.
Demić dodaje da roditelji dece koja trpe nasilje najčešće uočavaju povlačenje, strah od odlaska u školu ili česte somatske tegobe.
„Zato je važno graditi odnos poverenja i empatije, kako bi se dete ohrabrilo da govori“, kaže ona.
Obe stručne radnice ukazuju i na tanku granicu između šale i nasilja.
„Šala treba da prija svima – onog trenutka kada nekome smeta, to više nije šala“, ističe Kujović, dok Demić podseća da je nasilje svako namerno ponašanje koje ugrožava dostojanstvo i razvoj deteta, čak i kada se događa samo jednom.
Poruka upućena učenicima jasna je i zajednička: problemi se ne rešavaju sami i u tišini.
„Poštujte tuđe granice i obratite se odraslima kada se suočite s nasiljem“, poručuje Demić, dok Kujović zaključuje da su zaključuje da su emocionalna inteligencija, asertivna komunikacija i saradnja, kao rezultat i praksa, temelj zdravih odnosa u školama.
U vremenu u kojem se granice školskog dvorišta šire na digitalni prostor, borba protiv vršnjačkog nasilja postaje zadatak celog društva – škole, porodice i zajednice.
V. Kijanović
