У мају се на друштвеним мрежама појавила објава једног нашег Пријепољца која је гласила: „Моја мала Пријепољека Дуња Радић данас са екипом послтала вицешампионка Европе. Медаља иде у SHOTO KARATE CLUB и Београд!!! OSU“ Ову објаву поставио је нико други него наш Божо. Који Божо и која мала Пријепољка? Пријепољка је ћерка Ане Јездовић удате Радић, која живи и ради у Београду. А прича о Божу почиње овако.
Када је лист „Полимље“ дошао у моје руке, није ту било много имовине. Пар старих столова и још старијих рачунара, „годишњаци“ листа „Полимље“ и неколико прелепих уметничких слика. Међу тим сликама је и једна прелепа слика оца од нашег Божидара, сликара Зорана Пурића (1946-2022), нашег суграђанина који је овде живео и радио већи део свог живота. Један плодоносан период живота провео је и у Београду. Упокојио се 2022. године у Београду а сахрањен је у нашем граду.
Божо, твоја свестраност је толико широка да не би могли да причамо о свему чему си посвећен. Покушаћемо да дотакнемо љубав према спорту, рекреацији и твојим вештинама у каратеу. Знамо да се и твој отац поред уметности бавио спортом и имао „црни појас“ у каратеу. Да ли је и колико његов карактер учествовао у формирању твоје личносити и како се десило да већ после основне школе упишеш Спортску гимназију?
„Пре свега, желео бих да Вам се захвалим што сте ме се сетили и да поздравим све моје драге Пријепољце. Из Пријепоља сам отишао давне 1993. године али Пријепоље из мене није никада. Тачно је да се бавим са више послова али су сви везани за спорт, као што су: карате, планинарење, стручна инструкторска вођства али и „велнес коучинг“ који је у успону. Мој животни позив је да помажем људима да буду здрави, фит, да остварују врхунске спортске резултате и да им живот буде што лепши. Нема места политици, тешким темама и слично. Мој отац Зоран је био академски сликар, многим Пријепољцима професор и неко ко је имао заиста импресивну уметничку каријеру. У средњошколским данима заволео је карате у Нишу а ту љубав је пренео и на мене. Част ми је била да будем део прве генерације која је ишла у Спорстку гимназију у Београду са многим врхунским спортистима попут кошаркаша Јарића, фудбалера Ранковића и других“.
Распитујући се о твом усавршавању чуо сам да те је управо отац послао једном Пријепољцу, мајстору борилачких вештина, који ти је помогао на почетку. Вероватно је било још имена која заслужују да их поменеш као заслужне за твој успех.
„Истина је да сам по доласку у Београд завршио у Карате клубу „Црвена Звезда“ код Аца Ћировића и ту наставио да се усавршавам неких пар година. Не желим да заборавим да поменем професора Данила Радевића који је био мој први тренер и човек због кога сам највише заволео карате. Пре него је преминуо, била ми је част да будем у Комисији на полагањима код њега у клубу, као што је то некада чинио један од највећих – Слободан Вучинић. У даљем мом развоју желим да поменем и сенсеи Оливера Томића који је много утицао на моје схватање о каратеу. Најзаслужнији је свакако мој јапански учитељ Соке Такајуки Кубота 10. Дан, код кога сам мајсторирао за 5. и 6. Дан“.
Божо, или је боље рећи „мајсторе“, замолио бих те да нам истакнеш само најзначајније успехе који су обележили твоју каријеру. А онда нам кажи да ли је било слађе побеђивати тада или посматрати нове људе које си сам обликовао као спортисте како постижу светске успехе као наша Дуња?
„Свако време носи нешто своје и прича је за себе. Данас су услови за тренинг и рад много бољи. Тренери се некада нису бавили периодизацијом и темпирањем форме и нису били едуковани као данас. Ово је време врхунских спортских достигнућа где је све прецизно. Моји најзначајнији резултати су титуле шампиона држава у којима смо живели СРЈ, СЦГ и Србије. Од међународних успеха ту је сребро са европског шампионата, неколико титула са европских купова и наступи на завршницама светских првенстава. Дуња Радић је кћер наше Пријепољке Ане Јездовић и дете које је рођено у Београду. Свакодневно путује на тренинг као када би неко од наших суграђана ишао у Прибој да тренира. Посвећена је ученица средње Медицинске школе са најбољим успехом и врхунски спортиста. Треба да видите њену искру у очима и осмех када се помене Пријепоље. Једном сам јој у шали рекао: „Дуња, једног дана да се удаш у Пријепољу и да отворимо клуб!“ На шта је она са одушевљењем изјавила: „Тренеру, можее!“ Свакако су ту многи спортисти међу којима и моји синови Милош (20) и Лазар (18), вишеструки шампиони државе у свим узрасним категоријама и такође освајачи балканских и светских медаља.
Знамо да си и планинар и да са поносом доводиш групе и пријатеље у Пријепоље. Шта је то што им се највише свиди код нас и шта би још требало да понудимо како би посете биле чешће и веће?
„Пријепоље волим највише на свету. Моје детињство и одрастање не бих мењао никада. На Сопотници сам научио да скијам са седам година, Камена Гора је такође нешто што се свима свиди. Сви моји пријатељи су одушевљени Лимом, неки су чак остајали на сплаварењу. Прелепих предела има и у Косатици и Страњанима. Једноставно имамо нешто предивно на сваком кораку. Имам лиценцу и планинског водича, а до ове године сам водио групе учестало. Међутим, од момента када сам ангажован од стране ЈКА „Шотокан“ репрезентације као тренер борбаша, све је подређено каратеу. Пријепоље има све, али Пријепољци треба да имају свест о природи коју имају и да чувају своје богатство. Кажу да природу нисмо наследили од предака већ позајмили од наследника и оних који ће бити после нас“.
Какви су услови за младе спортисте у Србији? Да ли си задовољан подршком државе и структурном организацијом? Какви су ти даљи планови?
„Ситуација је много боља него раније и доста је уложено у спорт. Када видим данас паркове у нашем граду, пресрећан сам, а посебно што су увек пуни као некада. То се у Београду више не виђа. Моји планови су увек исти, највиших домета када су у питању резултати и рад са спортистима. Ускоро нас очекује Светско првенство у Малаги (Шпанија) па крајем године и Европско у Португалу. Желим да тамо наступимо сви здрави, а уколико такмичари буду дали све од себе, резултати неће изостати“.
Као човек који је присутан у многим сферама јавног и спортског живота, имаш ли неку поруку за младе људе, спортисте, будућу елиту и за нас Пријепољце?
„Пријепоље је изнедрило врхунске спортисте, репрезентативце у многим спортовима. Погледајте данас Мемића, Синанчевића и многе друге. Немојте сумњати у своје снове, живите их свакога дана, јер ко „неће“ нађе изговор а ко „хоће“ начина има! Још једном поздрављам све дивне људе мог града и верујем да ћемо се убудуће и чешће виђати. Живели!“
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
