У рубрици „Пријепољци ван Пријепоља“ углавном представљамо људе који су животним путем отишли далеко од родног краја, али су срцем и даље ту, на раскршћу Милешевке и Лима. Један од таквих је и Матија Виторовић, млади и перспективни кошаркаш, капитен јуниорских селекција Црвене звезде и сада играч ФМП-а, са својим првим професионалним уговором. Иако је већ са шест месеци отишао у Београд, за себе каже да никада није ни напустио Пријепоље. Одакле толика љубав према родном граду, како изгледа живот младог спортисте и које амбиције носи у срцу, открива нам Матија у својој причи.
Имао си само шест месеци када си напустио Пријепоље, али делује као да је твој однос према завичају много дубљи од просте географије?
„Имао сам само 6 месеци када су се моји родитељи 2006. године одселили за Београд. Мој тата каже да није отишао за бољим животом јер не може боље од онога што је проживео у Пријепољу. Временом сам схватио зашто је то говорио, поготово у тим тинејџерским данима када смо распусте, одморе и све празнике проводили код баба и деда у Пријепољу.Не бих могао да се одлучим шта ме је у том периоду чинило толико срећним док сам боравио у свом родном граду. Не знам шта је било боље, да ли када „опалимо“ баскет на Орсију, шетње Валтеровом, обалама Милешевке и Лима, или дружења по баштама пријепољских кафића. Често знам да кажем да Пријепоље има душу. И стварно, није зато што сам рођен у Пријепољу, није због наслеђа мојих родитеља који ми нису дозволили да заборавим своје корене, али Пријепоље ми је у срцу и у души. Не чуди што и данас када ме питају одакле сам, кажем, из Пријепоља.“
А како доживљаваш живот у Београду, граду у коме си одрастао?
„О Београду не треба много причати. Све је ту мање или више познато, поготово што некада помислим да је више Пријепољаца у Београду него у Пријепољу. Обрадујем се сваки пут када упознам или сретнем некога ко је из Пријепоља и не пропуштам прилику да се видим са свима њима на прославама нашег Удружења.У Београду сам завршио основну школу, потом и гимназију, упознао много људи и у потпуности га доживљавам као свој град. Живим са својим родитељима, млађим братом, бакама и дедом који су се у међувремену такође доселили у Београд. За 19 година сам доживео много лепих ствари и успомена и стекао велики број пријатеља, тако да га не бих могао одвојити од Пријепоља. Велики је град и град са великим могућностима али и изазовима.“
Како си заволео спорт и зашто баш кошарка?
„Од када знам за себе, спорт доживљавам као нешто посебно. Није то само због игре и такмичења, већ зато што спорт у човеку буди оно најбоље. Научи правим вредностима. Кошарком сам почео да се бавим у седмој години живота, и одмах сам знао, то је то. Није ми била наметнута, већ сам је сам изабрао, из љубави и страсти.“
Ко су били твоји кошаркашки узори и где си стекао прве кораке?
„Прве кошаркашке кораке сам направио у КК „Рас“, а затим прешао у КК „Црвена Звезда“. Ту сам имао част да радим са великим тренерима попут Милована Булатовића-Булија, Ивана Павловића, Бранка Јоровића, Шакоте, Слободана Клипе. Саиграчи из тог периода остају другови за цео живот.Имао сам част и привилегију да играм са играчима за које је кошаркашка јавност већ чула или ће тек чути, да их не помињем јер се бојим да ћу некога изоставити.Као капитен свих млађих селекција Црвене Звезде наступао сам на бројним турнирима у земљи и иностранству. Победа је било много више него пораза, и тај период носим као један од најдражих у мом животу.“
Зашто си прешао у ФМП, иако су неки ту одлуку назвали „лудом“?
„На лето 2024. године, на позив тренера Слободана Клипе, прешао сам у Јуниорску селекцију КК „ФМП“.Многи ће рећи каква лудост.Прећи из тако великог клуба у клуб који је тек формирао јуниорску селекцију после више од десет година. Екипу за коју се на самом почетку није знало ни да ли ће се квалификовати у Јуниорску лигу Србије нити коју ће лигу играти али они који познају тренера Слободана Клипу ће разумети моју одлуку да од септембра обучем дрес КК „ФМП“. Испоставиће се најбољи потез који сам могао направити. На самом почетку прошли смо веома, веома тежак пут јер смо као екипа која је из предквалификација, па кроз квлификације, на најтежи могући начин, у утакмицама против Партизана, Динамика, Радничког и многи других, изборили пласман у Јуниорску лигу Србије. Многи су и то сматрали великим успехом поготово што смо у одлучујућој утакмици, на моју срећу а уједно и жалост, савладали и дисквалификовали из даљег такмичења, мој бивши клуб КК Црвена Звезда. Већ на самом почетку се видело да тренер Слободан Клипа ради одличан посао. Створио је екипу са победничким карактером што смо доказали кроз учешће у АБА Јуниорској лиги где смо били вицешампиони и иза себе оставили велике клубове из региона попут, Цибоне, Игокее, Дубајиа, Партизана, Црвене Звезде, Будућности, Студенстког центра, Олимпије и др.“
Ипак сте победили,какав је осећај на крају био?
„На изненађење многих, регуларни део сезоне Јуниорске лиге Србије завршили смо на првом месту да би на крају, на завршном турниру, у финалу, победили Борац из Чачка и постали шампиони Србије. И стварно, најискреније дугујем велику захвалност својим саиграчима, тренеру Клипи, председнику Филипу Човићу и комплетном „стафу“ на сјаној сезони и свему што тренутно раде са КК „ФМП-ом“. У јануару ове године потписао сам и свој први професионални уговор на четри године. Они који се баве спортом, поготово кошарком, знају колико је тешко прескочити тај први степеник и из јуниорске селекције прећи у сениорску кошарку, поготово играти за тим са реномеом и историјом какву има ФМП, због чега сам посебно срећан.“
Ко те највише подржава на том путу?
„Породица. Безрезервна подршка мојих родитеља, а посебно млађег брата Сергеја који не пропушта ниједну моју утакмицу. И он тренира кошарку, и искрено, мислим да је талентованији од мене.“
Шта те очекује у будућности, где видиш себе?
„Планови су ми везани за образовање и кошарку. Желим да играм за репрезентацију Србије, у Евролиги, па чак и да се опробам у Америци. Свестан сам да сам тек на почетку и да ме чека много рада. Велики успеси захтевају труд, али и срећу, видећемо.“
Како гледаш на спорт у Пријепољу и младе који тек почињу?
„Пријепоље је изнедрило много успешних спортиста. Моја генерација је тек на почетку, Огњен Матовић, Ахмет Јоновић, Василије Јовановић, Ана Дробњак, Милош Дивац, Огњен Вујашевић и многи други. Узори су нам људи попут Дивца, Драгутиновића, Синанчевића, Петрића, Пушице.Они су доказ да успех није резервисан само за велике градове.Мислим да је неопходно више улагати у спорт и подстицати младе, јер спорт обликује карактер и доноси оно најбоље у човеку.“
За крај, имаш ли неку поруку за наше читаоце и све Пријепољце који те прате?
„Млад сам да бих делио велике животне савете, али једно могу да кажем, чувајте Пријепоље и душу коју овај град има. Доброта и лепота су у људима који овде живе. Ако то остане тако, Пријепоље ће заувек бити, најлепши град на свету.“
Владимир Бабић
