Незаборавну и несвакидашњу животну причу са нама је овога пута поделио Мирослав Куркић, пилот пореклом из Пријепоља. Он је годинама враћао осмехе на лица деце Пријепоља испуњавајући им снове о летењу. Са њим, дечији снови постају стварност а он сам и данас живи тај сан.
Какве су прилике биле у нашем граду кад сте рођени, а какве кад сте решили да одете?
„Рођен сам у Пријепољу, у времену када је град имао свој посебан дух – малу, али снажну заједницу у којој су се људи познавали, подржавали и делили судбине. Одрастао сам у великој породици где смо се ослањали једни на друге, где је реч имала тежину, а поштење било основна вредност. Међутим, крај осамдесетих донео је осећај неизвесности. Студирао сам у Београду и већ тада се могло наслутити да ће долазеће време бити пуно изазова, како политичких, тако и економских. Људи су већ почели да размишљају о одласку, у потрази за бољом будућношћу. Одлука да одем није била лака – носила је са собом тежину неизвесности, али и потребу да се пронађе пут ка нечему стабилнијем“.
Да ли сте се баш упутили на место где сада живите или је било још неких идеја и планова?
„Лондон није био једина опција, али је био најсигурнија. Размишљао сам о Немачкој, чак и о далекој Kанади, али судбина ме довела овде. Енглеска ми је деловала као земља у којој се рад и упорност цене, где могу да учим и напредујем. Нисам имао јасну слику како ће мој живот изгледати, али имао сам веру да ће се труд исплатити. Сваки корак у непознато носи са собом дозу страха, али и прилику за раст“.
Да ли је имао неко да Вас дочека и помогне Вам, бар на почетку?
„Kада дођеш у нови свет, схватиш колико је подршка важна. Имао сам неколико познаника, али у суштини, био сам препуштен сам себи. Сналазио сам се са мало, ослањао се на сопствену сналажљивост и радну и личну етику. Kажу да нам понекад више помогну они од којих најмање очекујемо – потпуни странци. Судбина уме да споји људе на необичне начине, и тако сам и ја наишао на оне који су ми помогли у правим тренуцима. Неки од њих су и данас моји пријатељи, људи са којима делим деценије успомена и који су увек спремни да заједно са мном дођу у Пријепоље, макар на неколико дана, да осете тај мирис и укус мог детињства и топлину дома“.
Kако се развила Ваша страст према авијацији? Шта Вас је инспирисало да постанете авијатичар?
„Верујем да свако сања о летењу, али многи не могу да победе страх. Мени је савладавање изазова у крви. Још као дечак, са само десет година, мислим да сам у „Дечјим новинама“ угледао слику летећег змаја. Био је то тренутак који ми је променио живот. Показао сам је породици и са усхићењем рекао: „Једног дана ћу и ја летети изнад ових брда.“ Сви су се само насмејали и одмахивали руком, мислећи да је то дечја маштарија и илузија. Али снови који су довољно јаки не бледе с годинама. Девет година касније, исти ти људи гледали су у неверици док је „Орао“ кружио изнад Лучица. Тај осећај не може се описати речима. Лепота летења ме опчинила и без обзира на препреке, знао сам да нећу одустати. Почео сам са змајевима, наставио са параглајдингом, а на крају стигао и до авиона. Небо је одувек било мој циљ, а сваки лет ме подсећа да су снови достижни онима који не одустају“.
Колико је професија којом се сада бавите повезана са умећем и образовањем из родног места?
„Оно што радим данас није само резултат формалног образовања, већ и вредности које сам понео из Пријепоља. Ниједан факултет не може да ти да моралну основу, осећај одговорности, поштење и радну етику. То се учи од породице, из окружења у којем одрасташ. Оно што сам стекао на Грађевинском факултету Универзитета у Београду дало ми је стручна знања, али основа која ме обликовала долази из малог града са великим људима“.
Ви сте се изборили за регистрацију аеродрома у Лучићима и Ивању. Kолико је тај процес био захтеван? Са каквим изазовима сте се суочавали и како сте успели да остварите тај циљ?
„Отварање аеродрома имало је неколико изазова. На првом месту, откуп земље. Требало је пронаћи начин да убедим сваког власника парцела да поделимо исту визију. На крају, њих пет или шест пристало је на решење у виду годишње ренте, чиме је отворен пут ка остварењу сна. Затим, било је неопходно испунити све строге услове Цивилног ваздухопловства како би аеродром добио званичну дозволу. Данас, када видим авион како слеће на писту коју сам годинама замишљао, знам да је сваки труд вредео“.
Деца из Пријепоља имала су прилику да се возе Вашим авионом. Kакве су биле њихове реакције? Kако сте се Ви осећали док сте им омогућавали то јединствено искуство?
„Сва деца и сви који су икада пожелели да полете добили су прилику да са мном остваре тај сан. Њихова лица, озарена узбуђењем, неописива су. Неки нису могли да поверују да су заиста у ваздуху, док су други у потпуној тишини упијала сваки тренутак тог чаробног искуства. Гледајући их како са сјајем у очима посматрају свет одозго, осећао сам бескрајну срећу и понос. Јер, управо сам им омогућио оно о чему сам ја, као дечак, могао само да сањам. Сваки њихов осмех био је подсећање да је летење много више од пуког савладавања вештине. То је додир са слободом, са бескрајем могућности које не престају докле год сањамо“.
Имате ли планове да се вратите, инвестирате у завичај или да део капитала преселите у Пријепоље?
„Срце ме увек вуче назад и због тога сам се трудио да кроз своје инвестиције допринесем заједници. Летење је моја страст и зато сам изградио мале аеродроме у Ивању, хелидром у Лучицама, тениски терен код школе у Лучицама. Такође, желео сам да донесем добре праксе које сам видео у свету, па сам покушао да инвестирам у хидроелектране, јер верујем да одрживи извори енергије могу донети дугорочну корист и заједници и економији земље. Радо бих учествовао у спонзорству чишћења кањона реке Лим. Требало би обезбедити контејнере за смеће за сва домаћинства на обалама Лима узводно од Пријепоља и обезбедити редовно пражњење истих. Потребно је формирати санитарну комисију која би контролисала нелегалне депоније на обалама. Нажалост, држава често не препознаје вредност оваквих иницијатива. Административне препреке отежавају улагања и многе људе одвраћају од сличних подухвата“.
Kако сада видите Пријепоље? Да ли мислите да је постало лепше место за живот, шта нам то недостаје како бисмо били још бољи?
„Пријепоље се променило, али његова суштина је иста. И даље има душу, топлину и људе који га чине посебним. Ипак, верујем да му недостају прилике за младе – више подршке, више инвестиција, више разлога да остану и граде будућност овде. Људи су његово највеће богатство и, ако им пружимо могућности, Пријепоље може поново процветати“.
Која би била Ваша порука нашем друштву?
„Заједница је кључ успеха сваког појединца. Оно што сам научио у Енглеској јесте да смо сви део истог система. Када је другима добро и нама ће бити боље. Волонтирање је тамо изузетно цењено, јер доноси не само нова знања и вештине, већ и осећај испуњености и повезаности са другима. Оно што бих волео да пренесем јесте да, рецимо, комшија и његов добар живот нису одвојени од нашег. Љубазност, несебичност и међусобна подршка су вредности које треба неговати. Домовина је у срцу, а свака прилика да јој допринесемо вредна је труда“.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
