Радио Београд је управо прославио 100 година постојања. Радио Полимље би обележио пола века али му је одлуком Радио дифузне агенције одузета фреквенциja иако није постојао ни један професионални разлог. Тако је наш Радио престао да емитује програм последњег дана августа 2008. Једини новинар који је имао графит у центру града као највећу награду слушалаца за свој рад
Била сам за микрофоном те недеље, последње у августу, како бих се испред Радио Полимља опростила од слушалаца у четворочасовној емисији у коју су се Пријепољци укључивали изражавајући неверицу и тугу. После тога, нестало је сигнала и Радио који се звао“ Полимље“ је заувек заћутао. „Ћао, нема више…“.
А тачно у 14 сати и 30 минута 1974.године подигнут је реглер и у етар је пуштен инструментал као знак идентификације. Спикер је рекао:“Овде Радио Пријепоље“. Од тих првих дана, када се програм емитовао само четвртком од 14 и 30 до 17 и недељом од 10 до 12 сати, па до последњих, када се програм емитовао од 8 до 20 сати, радио је постао фон већине пријепољских домова. Тај Радио био је један од оснивача Заједнице удружених радио станица Србије. „Људи из мале кутије“ постали су препознатљиви по гласу. Дневник у 16 сати је слушао сваки радиоимајући грађанин Пријепоља. Уосталом, напредак ове земље после рата мерио се бројем радио апарата. Између два рата у граду их је било 20, а 1964.године 650. Између те и 1974. године 186 градова Југославије има своју радио станицу. Међу њима је и Пријепоље. Беше то време честитки и поздрава, па су људи појачавали радио чекајући своју. Још радио нема телефон али стижу поруке преко разгледница, дописница, писама. Радио се из Радничког универзитета сели у „престижну“ зграду Суда. Пет година после оснивања, формирана је Радиодифузна и новинско-издавачка Радна организација Глас Полимља у оквиру које је дуже од 30 година био и Радио Полимље. Број новинара и сарадника се увећавао. Стизали су и први дипломирани журналисти.
Бројне су емисије које су обележиле скоро 35 година Радио Полимља: Радио трибина, Мелодија недеље, Мозаик у пола пет, Дискодром, Студио 555, Млади за младе, Кактус, Јутарњи програм, Боје спорта, Да ли ти знаш за неки други ритам, Хајде свете буди дете, Живот обичног темпа, Мој свет, Урбана анатомија… Слушаоци су се јављали, питали, причали, певали, погађали, гласали, свађали, желели, критковали, хвалили. Имена која су најављивала и одјављивала годинама емисије: Радоман Ирић, Здравка Лазовић, Мухарем Мутабџија, Сретен Марушић, Изет Кријешторац, Мирјана Тешевић…Реализатори програма Његош Дивац, Радован Чаркиловић, Ремзија Зекић Невенка Несторовић…Волели су Пријепољци тај радио. Одрастали уз њега, учили уз њега и од њега, сазнавали, маштали. Глас радија чуо се таман толико колико је требало да информише, образује и забави. Кроз радио се волео град, радио је чинио да људи буди блискији, да све личе на једну велику породицу. Радио је увек присутан. У кући док радите и певушите уз њега, у аутомобилу, на излетима…Радио тражи од аутора много и узима све али зато слушаоцима даје све. Инфремације, музику, идеје, културу говора. Зато су га теоретичари и назвали „врућим медијем“. Звали су га и „шумном кулисом савременог живота“. У причу о Радио Полимљу стале би анегдоте, али нема више ко и коме да их исприча. Нема више слушалаца, а нема више ни новинара, ни спикера, ни техничара Радио Полимља. Од целе те редакције, остала сам само ја. Као неко ко „збраја“ успомене. Неки су давно напустили ту редакцију, неки и професију. Сви су, углавном, пензионери. Неки су преминули. Провела сам на радију 23 године. Радила са сарадницима, децом, младима, уређивала емисије, била аутор „Урбане анатомије“ кроз коју сам у 1500 емисија, пуних 10 година, сваког дана од 5 до 6 поподне, писала и причала приче о граду и људима овога града, упућујући на културолошка постигнућа. Пријепољци су то препознали и зато сам добила једину и најважнију награду за сав тај свој новинарски рад: графит у срцу града на коме је писало:“Не зови ме од 5 до 6 слушам Индиру“. Сачуване су бројне емисије Радио Полимља, неке и награђене наградама на фестивалима, изузетне и за историју овог града немерљиво значајне. Ето, ове године је и 120 година од када је Маркони на обали Јадрана поставио прву радио -телеграфску станицу.Прву радио станицу на овим просторима, који је одвајкада словио за неразвијен и заостао и који је ваљало еманциповати, имало је баш Пријепоље, пре пола века. Био би то леп јубилеј. Али, како би то у шпици емисије „Урбана анатомија“ рекао мој професор књижевности Вујица Бојовић“Ово је мали град, малих људи, малих захтева…“, па се све лако заборавља. Ипак, све је то на крају по мери људи. Да би се боље схватио моменат садашњости, у којем прошлост и будућност налазе своје упориште, неопходно је његовати културу сећања. Сећања спајају, заборављање је зато супротно сећању , па се сматра примитивним и некултурним.
И, ове године град би обележио пола века свога радија, те цивилизацијски и културолошки немерњиве тековине за ову средину, баш као што су то биле новине 1932. или Лист Полимље од 1952. Неће бити прослава. Нема Радио Полимља од 30.августа 2008. Јавно информативно предузеће Полимље приватизовано је међу првим медијима у Србији јула 2007. Већ наредне године Радио Полимље остаје без фреквенције и у складу са тадашњим прописима нестаје из етра.Зашто га нема? Питали су и до данас преко друштвених мрежа питају некадашњи слушаоци али зар све не стане у „политичку паланачку памет“, а она је „кратка“ јер се мери само личним користима а дотле и добацује. Из тих политичких побуда нестао је и радио.
О томе би могли посведочити и чланови Комисије за доделу фреквенција радио станицама који су, дан уочи одлучивања, ставили Радио Полимље на прво место по испуњавању критеријума које су прописали у јавном позиву. Међутим, већ сутрадан, уз претходну најезду факсова исте или врло сличне мрзитељске садржине, фреквенције су доделили другима, а Радио Полимље скрајнули на последње место листе пријављених радио станица из овог дела Србије. Никад не треба потценити паланачку злобивост, љубомору, завист, пакост. Иду до неслућених и неразумних граница. Сузан Сонтаг каже:“Задовољство је поделити сећања.Све што се памти је драго, мило, дирљиво и драгоцено“. А сегменте сећања чине и музички укус, дечје игре, коришћење слободног времена. Култура сећања је доградња социјалног и временског хоризонта. Мој завичај, мој дом је тамо где су моја сећања. Докле год се преноси поштовање и сећање са генерације на генерацију и то не у музејима, већ у породицама чији се живот активно одвија, можемо говорит о култури која чува свој континуитет. Да би се дао смисао савремености и живљењу у времену, потребно је имати ослонац, а тај ослонац се гради на култури сећања, на преношењу вредности. Из култне емисије „Мој свет“ као аутор сам „сачувала“ све Пријепољце, њих преко 200, који су у њој говорили, говорили су у свом граду, својим пријатељима, времену. То је непроцрњив тонски запис јер чува и гласове тих људи, па као да су ту, са нама. А у шпици те емисије су стихови“Мој свет, чаробан и леп, сигурност ми даје, ка новом ме води, ја верујем у то“.
И, ето, уместо прославе, нека на тај Радио Полимље, који је основан пре пола века, подсети песма Бертолта Брехта коју сам казивала те недеље, када се тај радио последњи пут чуо:“ “Држим те уза се, мала кутијо,носим те од куће до брода, од брода до воза, да би ми душмани и даље могли говорити крај постеље.Увече последња, ујутру прва ствар .Обећај ми да нећеш ненадно заћутати“.
Индира Хаџагић
