Prvi televizor u SFR Jugoslaviji proizveden je u Nišu pre 65 godina. 1909 godine u Parizu je izvedena prva demonstracija trenutnog prenosa slike. Danas, imamo pametne televizore i ogroman broj opcija. Ali nedostaje bliskost i okupljanje porodice i komšija oko čuda nauke i tehnike
To sa televizorima u Prijepolju počelo je tek 1962.godine kada je u kantinu Tekstilnog kombinata stiglo „čudo tehnike i napretka“. Posle toga, sve do kraja šezdesetih, na prste su se mogli nabrojati televizori, pa se razvoj merio brojem radio prijemnika. Moja priča o televizoru počinje sredinom šezdesetih godina jer su moji roditelji želeli da budu u korak s vremenom, a televizija je određivala status i modernost. Ali televizora u Prijepolju nije bilo u prodaji. I tako, moj tata krene autobusom na daleki put u Titovo Užice, prašnjavim okukama. Kad se vraćao, velika kutija bila je na krovu autobusa gde se smešato prtljag te je tata, kako je kasnije pripovedao, svako malo pogledavao da li stoji ili je sletela negde na zlatiborskim „osmicama“. Naš televizor bio je zaista poseban. Naime, EI Niš je proizvela veoma ograničenu seriju kabinet-televizora, odnosno televizor je bio smešten u komodi sve sa nogarama i mogao se zaključati. Vrlo šik. Kad bi kod nas dolazili gosti čudom su se čudili godinama, čak i pošto su mnogi već imali „uobičajene“ televizore jer takvog ne viđaše.
Šta je televizor značio? O tome su se već ispričale priče. Kako su komšije dolazile da gledaju dnevnik ili utakmicu. Kako su deca išla u krevet posle „Menda i Slavice“. Kako je izgledao čudesno taj crno-beli svet, svi ti ciklusi filmova, svi ti festivali muzike, umetničko klizanje, kvizovi, sve dok nije stigla „boja“. Bilo je to početkom sedamdesetih.
A prvi televizor u SFR Jugoslaviji proizveden je u Nišu pre tačno 65 godina. Elektronska industrija u ovom gradu bila je dugo sinonim upravo za kvalitetne televizore. Između sredine šezdeseetih i početka osamdesetih ka Nišu se „pogledavalo“ da bi se bilo u trendu. Istorija kaže da je u to vreme bilo preko 50 pogona širom velike Jugoslavije koji su pripadali ovoj industriji a broj radnika bio je koliko Prijepolje ima (sada)stanovnika. Naravno, nisu se samo proizvodili televizori, već i radio aparati, veš mašine, zvučnici, pegle, telefoni, semafori…I šta se desilo sa takvim gigantom? Posle raznoraznih „vlasničkih transformacija“ pre petnaestak godina broj radnika sveden je na svega 100, da bi pre nekoliko godina pokrenut stečajni postupak. Tužno? Eh…A Niš su onomad zvali“grad elektronike“.
I, naravno, ovaj deo priče podseća na sve priče koje smo i mi ispričali tokom „transformacije“ društvenog vlasništva, fabrika koje su pripadala radnicima u privatno. Ali nećemo o tome. O televizoru je priča.
A priča još kaže da je u leto 1900. godine na Međunarodnom sajmu u Parizu gde se odrzavao kongres o elektricnoj energiji, prvi put izgovorena reč “ televizija“. Šta znači? Znači “gledanje na daljinu”. 1909 godine u Parizu je izvedena prva demonstracija trenutnog prenosa slike. Pre sto godina održana je prva javna prezentacije televizijskih siluetskih slika u pokretu u jednoj robnoj kući u Londonu. Posto su ljudska lica imala neadekvatan kontrast da bi se pojavila na primitivnom sistemu, priča je renošena pomeranjem lutki. Ovo se smatra kao prva televiziska demonstracija u istoriji. Tako će televizija biti komercijlano dostupna u gruboj eksperimentalnoj formi već kasnih dvadesetih godina prošlog veka. Ipak, tek pedesetih godina , posebno u Americi, televizija doživljava izuzetnu popularnost, ulazi u domove, u kojima zauzima centralno mesto oko koga se okuplja cela porodica i postaje primarni medij za oblikovanje javnog mišljenja. Moć televizije obeležila je drugu polovinu 20.veka. U novi vek ušlo se sa “preoblikovanjem” sistema. Analogni signal, zamenjen je digitalnim. Šta je to značilo za “laike”? Pa, nestale su antene sa krovova kuća i balkona koje su “hvatale” signal. Nestali su i satelitski “tanjiri” koji su jedno vreme “krasili” fasade kuća. Televizori su postali “ravna ploča” tanušni i sve veći, tako da zauzimaju gotovo polovinu zidova domova ali se oko njih više ne okuplja cela porodica jer sada svako ima svoj svet, a ti virtuelni svetovi se razlikuju. Od televizije se više ne očekuje mnogo, a posebno ne da se sazna jer se ceo svet preselio na “majušni ekran” a on je stao u mobilne telefone.
Teško je zamisliti vreme kada su vesti ili zabava stizali isključivo preko štampe ili radija. Televizija je prozvana “prozorom u svet”. Televizijska revolucija u Srbiji nagoveštena je pre 85 godina zahvaljujući holandskoj firmi “Philips” koja je u Beogradu predstavila osnove TV prenosa. „Stigla je televizija, više niko neće moći da laže!“ bio je komentar koji je odražavao entuzijazam i nadu koju je nova tehnologija donela. Ali, prava demonstracija televizije bila je povodom stote godišnjice od rođenja Nikole Tesle, nakon čega je usledio probni program beogradske televizije dve godine kasnije.
A u svetu prva TV stanica osnovana je 1928.u Njujorku. U Velikoj Britaniji BBCje 1929. godine počinje sa svojim redovnim programom. Krunisanje kraljiceElizabete 1953. bio je povod i zapravo prvi uživo prenos na britanskoj televiziji. U junu 1980. godine, CNN je lansirao prvi svetski informativni program koji je emitovao vesti 24 sata dnevno. Televizija je postala “ozbiljan globalni projekat” kojim se utiče na mišljenje i stavove ali to je bilo “presporo” za sve ono što će uslediti u novom veku koji definitivno televiziju tretira prevaziđenom i anahronom jer svet se ogleda na brzometnim internetskim portalima, a vesti i komentare mogu ispisivati svi, bez obzira na godine ili obrazovanje. Do veštačke inteligencije. Danas, imamo apmetne televizore,različite rezolucije,tipove ekrana i ogroman broj opcija za povezivanje sa mobilnim telefonima, interentom i raznim aplikacijama.
Teško je sada ispričati priču o televizoru kao “prozoru u svet” i šta je značio za razmenu porodičnih saznanja o sportu, muzici, raznim meridijanima, kulturi i običajima naroda, o filmu, modi, načinu komunikacije, ophođenju, bontonu, umetnosti. Kako je bio ukrašavan “heklerajima”. To više ne biva.
I, vratimo se na početak priče o televizorima koji su činili sastavni deo odrastanja. Sada, oni koji odrastaju, kažu da “vrlo retko gledaju TV” , a još ređe sa roditeljima. Pa, ipak, još ima trenutaka, makar sportskih prenosa ili kakvih serija, koje traju beskrajno, koji su povod da se sedne zajedno ispred TV. Tako se priča nastavlja. Barem kao “iluzija”.
Indira Hadžagić
