Novinarstvo nije samo profesija, već stav i odgovornost. U društvu u kojem se istina često doživljava kao pretnja, a kritičko mišljenje kao smetnja, glas pojedinca dobija posebnu težinu. Naša sagovornica, Rijalda Mujezinović, novinarka poreklom iz Prijepolja, svojim javnim angažmanom i jasnim stavovima izašla je iz okvira komfora, svesno prihvatajući posledice koje takva pozicija nosi. Odluka da se bavi novinarstvom, iskustva pritisaka, lične dileme i odgovornost prema zajednici teme su o kojima govori otvoreno, bez zadrške i bez straha.
Kako si uopšte krenula putem novinarstva – šta je bio trenutak kada si odlučila da je to poziv kojim želiš da se baviš?
“Iskreno, novinarstvo nije došlo kao velika životna odluka, već spontano. Čak ni Fakultet političkih nauka nisam upisala zbog novinarstva, već zbog politikoloških predmeta. Zanimalo me je kako funkcionišu sistemi moći, vlasti i institucija, kako se donose odluke i kakve posledice one imaju po obične ljude. Oduvek sam imala potrebu da postavljam pitanja: ne samo šta se desilo, već i kako i kome, i kako to utiče na ljude oko nas. Moja majka je bila osoba koja je neumorno odgovarala na sva moja pitanja – verujem da mi je tako sačuvala radoznalost i istraživački duh koji mi i dan-danas osvetljavaju put. Na fakultetu sam ubrzo shvatila da je novinarstvo mehanizam kontrole vlasti – kritički alat koji mora da služi interesu javnosti, a ne političarima i moćnicima. Sve što od toga odstupi prestaje da bude novinarstvo i postaje propaganda ili PR. U tom trenutku mi je postalo jasno da to nije samo posao – to je način da budem glas onih koji se ne čuju, da ih informišem, edukujem i utičem na društveno-političke promene. Od tada se moj odnos prema novinarstvu samo produbljivao.”
Nedavno si se našla u fokusu javnosti nakon što ti je razlupan automobil zbog podrške studentskim protestima. Kako si doživela taj trenutak i šta ti je prvo prošlo kroz glavu?
“Ljudi su me često pitali da li sam se bila uplašila. Ne – nisam se uplašila, uplašili su se oni koji su to učinili. U našem jeziku postoji naziv za takve – “hinje” – lukavi, podmukli i zli. Nemaju hrabrosti da izađu imenom i prezimenom, nego se kriju u mraku. Ako im je cilj bio da se osvete ili me ućutkaju, postigli su potpuno suprotan efekat, razbesneli su me i učvrstili moj stav da istinu govorim jasno i glasno. Međutim, više me je pogodio osećaj nemoći kad sam shvatila da policija ne štiti moju porodicu i mene – građane ove zemlje, već, po svemu sudeći – nasilnike. Nisu hteli odmah da izađu na teren, mom ocu su rekli “trebalo je da imate kamere”, uviđaj su uradili kasnije kad sam ih pritisla da to učine, a do dana današnjeg nisu otkrili ko je to učinio, niti imaju osumnjičene. Šta nam to govori – to nam govori da policiju nemamo, i da policijski službenici nisu ništa drugo do saučesnici kriminalnog sistema koji je na vlasti. Doživite ogroman poraz kad shvatite da nemate kome da se obratite kada se dogodi očigledan čin nasilja, a reakcija institucija izostane ili ostane formalna, građani shvate da su prepušteni sami sebi. Zakon mora da važi jednako za sve, policajci ga primenjuju selektivno, i baš zbog toga nemamo pravo na ćutanje.”
Da li si očekivala da tvoj javni angažman može da nosi posledice? I da li te je to ikada pokolebalo u onome što radiš?
“Svaki javni angažman nosi odgovornost prema društvu – kroz kritiku, neslaganje ili javnu, argumentovanu debatu. Ali da posledice budu nasilje ili zastrašivanje – to nije normalno. To je autokratija, i nikada je neću prihvatiti. To nisu „rizici posla“, kako neki vole da relativizuju, već otvoreni pokušaji da se istina uguši silom. Ako bih to prihvatila kao normalno, pristala bih na društvo u kojem se ljudi povlače, ćute i gledaju u zemlju da ne bi postali meta – a postaće, samo je pitanje kada. Upravo to održava autokratiju – ljudi koji klimaju glavom, izgovaraju ono čuveno „moram zbog posla“ i ćute pred nepravdom. Mnogo je lakše govoriti istinu. Ćutanje stalno traži pravdanje, pokoravanje i kompromise; učvršćuje sistem koji nas guši. Istina je jednostavna: kažeš je i stojiš iza nje mirne savesti. Ćutanje bi me koštalo mnogo više. Na primeru našeg društva vidimo koliko nas košta kada svi ostanu nemi. Napredak pojedinca ne može se ostvariti izolovano. Ne možeš biti slobodan, siguran ili prosperitetan dok društvo u kojem živiš pati, guši slobodu, dopušta nepravdu i umire. Samo kolektivnim oslobađanjem i pobunom možemo uspeti. No, deluje kao da to jedan dobar deo ljudi još ne shvata.”
Šta te motiviše da istraješ u novinarskom poslu uprkos pritiscima – šta te drži da ostaneš glas zajednice?
“Motiviše me spoznaja da istina oslobađa za razliku od ćutanja koje stvara prostor za nepravdu – nepravda rađa korupciju, a korupcija ubija. Vrzino kolo. Radim ovo jer verujem da će jednog dana naše društvo biti bolje – da ne verujem u to, odavno bih otišla iz Srbije. Što pre počnemo da radimo na tome, pre ćemo dobiti pravednije društvo. Neće nam doći nikakav spasilac ili vođa; moć je u narodu. Samo su oni sa sopstvenim interesima želeli da verujemo u vladare, ali istinska promena dolazi od nas. Neverovatno mi je kako ljudi znaju da njiva neće roditi sama od sebe ako je ne obrađuju, a opet očekuju da država sama stvori promenu – ne shvatajući da je narod država, a ne jedan čovek. Često govorim: Nijedan sistem ne opstaje bez podrške naroda – ili barem bez njegove pasivnosti. Evropski narodi treba da nam služe kao primer: ne postoje ti političari koji mogu da razore plodnu zemlju ili otmu reku bez pristanka onih koji na njoj žive. Naši ljudi često veruju da je to jednostavno tako. Međutim, i ti narodi su se izborili za drugačiji poredak. Primera radi, Švedska, Irska i Norveška danas važe za stabilne države, ali su i one prošle kroz periode siromaštva, političke zloupotrebe i građanske apatije. Tamo se uređen sistem nije desio slučajno, već kao rezultat duge i istrajne građanske borbe. Kada su ključne odluke pogađale zemlju i njene resurse, javna reakcija bila je dovoljno snažna da trajno promeni političku scenu.”
Kako reaguje tvoja sredina – Prijepolje i Brodarevo? Da li osećaš podršku, razumevanje ili možda strah kod ljudi?
“Prijepolje i Brodarevo odavno nisu moja sredina – nažalost, otišla sam, kao i većina, „trbuhom za kruhom“. Ipak, osećam podršku, često tihu i nenametljivu, u porukama, pozivima i kratkim „čuvaj se“. Volim moje prave Prijepoljce, znam koliko su jaki i sposobni, i baš zato me boli što su mnogi odvojeni od svojih porodica, prisiljeni da rade teške fizičke poslove ili da se snalaze u tuđini, samo da bi prehranili “gladna usta”, a sve to zbog manjine bahatih, bezobraznih i nesposobnih koja je okupirala taj grad i potpuno izgubila dodir sa stvarnošću.”
Pored novinarstva, imaš i dodira sa umetnošću i kreativnim radom. Da li ti to pomaže u poslu, bilo kroz inspiraciju ili način razmišljanja?
“Apsolutno. Kreativnost me čini živom još od malih nogu. Otac me je vrlo rano, sa nepunih pet godina, upoznao sa čarima video-kamere, a majka me je naučila da svet oko sebe posmatram pažljivo – ne površno, već sa razumevanjem i empatijom. Kreativnost izražavam kroz fotografiju, film, slikanje, pisanje i marketing, a osnovala sam i startap za STEM edukaciju dece, kako bih im omogućila da nauku, tehnologiju, inženjering i matematiku zavole kroz kreativna i zabavna rešenja. Danas, kao jedna od TV urednica jutarnjeg programa na Novoj S, kreativnost koristim da plasiram sadržaj koji informiše, angažuje javnost i osvetljava ključne društvene probleme. Žao mi je što se u ovom sistemu kreativnost gotovo uvek sputava, ali se tome opirem i stalno tragam za novim načinima izražavanja – jer verujem da sloboda izraza vodi ka napretku, i pojedinca i društva.”
Šta bi poručila mladima iz Prijepolja i okoline koji razmišljaju o novinarstvu ili o aktivnom učestvovanju u društvenim temama?
“Komuniciram s njima i stalno me podsete na to koliko su pametni i snalažljivi. Prijepoljci i Prijepoljke su ljudi dobrog srca i bistre pameti – uporni i uvek spremni da pomognu. Nemam šta mnogo da im poručim, na nama je samo da im prenesemo iskustvo i znanje, a oni će već sami pronaći načine da doprinesu društvu. Pogledajte samo šta su studenti uspeli da postignu u poslednjih godinu dana – ima nade! Volela bih da naš narod konačno prestane da veruje u onaj kliše da su stariji mudriji i pametniji, jer da su znali bolje, uradili bi nešto do sad. Pasivnost nas je koštala mnogih života, a ko zna koliko je još ljudi ugroženo zbog zagađenja, lošeg zdravstva, neproverene hrane, loše infrastrukture, korumpiranih institucija, neadekvatnog obrazovanja, nezaposlenosti, siromaštva i socijalne nepravde. Osim ćuti i trpi i može i gore – od njih nisam čula drukčiji savet. To nas je i dovelo do ovog ponora pakla. Hajde sad malo da probamo sa “ne ćutim i ne trpim”, i vidimo dokle možemo stići.”
Kako vidiš svoje naredne korake – da li planiraš da nastaviš u istom profesionalnom pravcu, ili možda imaš ideje za nešto novo?
“Ne pravim velike, glasne planove. Moj fokus je da nastavim profesionalno da radim svoj posao, iako to danas nije lako. Previše ljudi je pristalo na ćutanje, kompromis i relativizaciju svega zarad nekih sitnih ličnih koristi i privida sigurnosti. Problem nije jedan izolovan, kako se često misli, psihijatrijski slučaj u Predsedništvu – problem je u svim šrafovima ovog kriminalno-koruptivnog režima: od kafe kuvarice, šalterske službenice, zdravstvene radnice pa sve do direktora javnih preduzeća, koji obavljaju nestručno i neodgovorno svoj posao, bivajući saučesnici ovog korumpiranog režima. Ipak, verujem da će biti bolje. Istorija pokazuje da svaka promena počinje od onih koji ne ćute, koji se ne povlače pred nepravdom i koji rade sa integritetom. Takva je i naša omladina – energična, odlučna i spremna da deluje. Nada je u svakom pojedincu koji svojim postupcima oblikuje bolje društvo. Ako dovoljno nas stane na stranu istine, može se izgraditi društvo u kojem profesionalnost i odgovornost nisu izuzetak, već pravilo.”
Ovaj razgovor prevazilazi ličnu ispovest i postaje svedočanstvo o vremenu u kojem živimo. To je priča o izboru da se ne ćuti, o odbijanju kompromisa sa nepravdom i o veri da pojedinac može imati snagu da pokrene promene. Za rubriku „Prijepoljci van Prijepolja“, ovo je podsetnik da odlazak iz rodnog grada ne znači i odricanje od odgovornosti prema društvu iz kojeg potičemo – naprotiv, ponekad upravo udaljenost daje jasniju sliku i snažniji glas.
Anja Puzović
