Oduvek je volela da crta i slika. Kako sama kaže, ljubav prema umetnosti rodila se zajedno sa njom, a već u osnovnoj školi znala je čime će da se bavi u životu.
“Želja mi je bila da upišem srednju umetničku školu, pa sam se posle osmog razreda spremala i upisala srednju umetničku školu u Užicu. Posle toga sam razmišljala koji ću smer da izaberem, da li će to biti slikarstvo, kostimografija, vajarstvo… ali sam znala da želim nešto vezano za umetnost. Opredelila sam se za slikarstvo i primenjenu umetnost, jer je to nudio širi spektar mogućnosti kojima mogu da se bavim kasnije”, priča Ivana Lazović, devojački Filipović.
Nakon srednje škole, put ju je odveo u Kragujevac, na Fakultet likovnih umetnosti, gde je upisala slikarstvo. Studije je krunisala master programom zidnog slikarstva kod profesora Željka Đurovića. Već tokom studija, Ivana je počela da prodaje svoje slike, a paralelno se okušala i u mozaiku. Među radovima iz tog perioda posebno izdvaja motiv „Belog anđela“ koji je izvela u firmi „Emilio Steher“.
“Nakon studija, otvorilo se mesto u Osnovnoj školi na Kolovratu i tada sam počela da radim u prosveti. Vratila sam se u Prijepolje da živim. Volim rad sa decom, ali sam pored toga nastavila da slikam i da radim mozaike. Plata u prosveti nije dovoljna, a i nevezano za to, ne bih bila ispunjena kada ne bih radila i sopstvene radove. U školi imam priliku da radim sa decom, ali ne mogu da iskažem sebe kao umetnika, zato sam nastavila da slikam i za sebe i za porudžbine”, objašnjava ona.
Umetnički put Ivane Lazović obeležile su i tri samostalne izložbe portreta. Prva je bila u Kraljevu, u galeriji „Vladislav Maržik“, dok je još studirala. Drugu je imala u Beogradu, u galeriji „Stara kapetanija“, a treću u rodnom Prijepolju, u Zavičajnom muzeju.
“Za svaku od tih izložbi mora se konkurisati, jer ne može bilo ko da izlaže. Prostor se dobija samo na konkursu i izlaže onaj ko prođe. Tada je za naš muzej uslov bio da moraš da si završio fakultet i da imaš svoje radove. Laici nisu mogli da izlažu, ali sada se to promenilo, pa mogu i oni, naravno pod uslovom da imaju adekvatne radove”, objašnjava Ivana.
Poslednjih godina Ivana se više posvetila grupnim izložbama, dok je njen fokus sve više usmeren na crkvenu umetnost – izradu mozaika i ikona u crkvama i manastirima Prijepolja i okoline. Posebno mesto zauzima ikona Belog anđela, koja je i najtraženija među naručiocima.
“Najviše slika koje radim za porudžbine jesu upravo ikone Belog anđela. Ljudi vole da naruče baš taj motiv, naročito od nekoga ko je iz Prijepolja. Logično je – mi koji ga stalno viđamo, bolje ga doživljavamo i slikamo od umetnika kojima nije svakodnevno pred očim”, naglašava Ivana Lazović.
Trenutno radi na ikonama za crkvu u Pribojskoj Rači, gde vernici i donatori finansiraju pojedinačne radove. “Ja sam tu u suštini samo izvođač radova. Ako poželim, mogu i dobrovoljno da uradim neku ikonu, ali glavninu pokrivaju narudžbine i donacije”, dodaje ona.
Osim na Kolovratu, Ivana predaje i u školi na Seljašnici. Jedno vreme je vodila i školu slikanja u Domu kulture, ali zbog brojnih obaveza nije uspela da nastavi.
“Teško je uklopiti porodicu, posao u školi i slikanje, ali uz dobru organizaciju i volju sve je moguće. Najčešće slikam noću, kada svi zaspu. Planiram još grupnih izložbi, dok samostalne zasad nisam planirala u skorijoj budućnosti”, otkriva.
Iako u školama ima mnogo talentovane dece, Ivana primećuje da se mladi češće odlučuju za smerove vezane za računarstvo i IT, dok su umetnički fakulteti u senci.
“Ti fakulteti su zahtevni i skupi. Broj primljenih studenata je mali, a i kada ste na budžetu, troškovi su veliki. Platna, boje i sav materijal sami kupujemo. I pored beneficija koje nosi status budžetskog studenta, izdaci su ogromni. Sve to često obeshrabri mlade talente”, zaključuje Ivana Lazović.
Umetnički put Ivane Lazović svedoči o tome da je umetnost više od zanimanja – ona je način života. Uprkos brojnim obavezama, Ivana ostaje dosledna svojoj strasti, tražeći balans između porodice, posla u školi i stvaralačkog rada. Njene ikone i mozaici svedoče o istrajnosti, talentu i ljubavi prema rodnom kraju, ali i o spremnosti da umetnost približi ljudima. Ona je dokaz da se, uz volju i posvećenost, umetnost ne može gurnuti u senku – jer tamo gde postoji iskrena ljubav prema stvaranju, uvek ima i puta i publike.
Umetnost za Ivanu nije izbor, već poziv koji je prati kroz ceo život.
Anja Puzović
