Slučajan susret sa novinarstvom koji je postao sudbina
“Rubrika „Prijepoljci van Prijepolja“ ovog puta donosi priču o mladoj i uspešnoj novinarki Tamari Bujišić, koja je iz prijepoljskih klupa stigla do beogradskih televizijskih ekrana. Iako je studirala srpski jezik i književnost sa snom da postane nastavnica, život ju je neočekivano odveo u novinarske vode – u kojima se, kako kaže, potpuno pronašla. Danas je prepoznatljivo lice sa malih ekrana i deo tima televizije „TV Republika“, a svoj zavičaj ne zaboravlja – niti ga skriva, naprotiv, često mu se vraća i ističe koliko joj je Prijepolje oblikovalo profesionalni i lični identitet.”
Tamara, za početak — kako pamtite svoje detinjstvo u Prijepolju? Koji mirisi, slike ili ljudi vam prvo padnu na pamet kada kažete „moje Prijepolje“?
“Prijepolje je moj grad i gde god živela Prijepolje u mom srcu ima posebno mesto. Naravno da su mi prva asocijacija na Prijepolje moja porodica koja je tu, kao i prijatelji koji su ostali da žive i rade u Prijepolju. Ja često volim u šali da kažem da nigde ne spavam mirno i lepo kao u Prijepolju i da u prijepoljskom vazduhu ima nešto posebno. Zato bih taj spokoj koji osećam u svom gradu stavila na prvo mesto.”
Kada ste odlučili da krenete putem novinarstva obzirom da ste studirali srpski jezik I književnost ? Da li je na tu odluku uticalo nešto iz vašeg odrastanja u Prijepolju?
“Odluka da se bavim novinarstvom došla je sasvim slučajno. Rekla bih da je to sudbina. Još od osnovne škole sam maštala da ću jednog dana, po ugledu na moju razrednu Dejanu Rakonjac, biti nastavnica sprkog jezika i književnosti. Tako sam i godinama kasniije upisala Filološki faklultet, a kada sam završila studije put me je naveo na drugu stranu. Dok sam čekala posao profesora, jer u tom periodu je u Beogradu zaista bilo teško dobiti mesto u školi, došla je ponuda da se oprobam u novinarstvu. Prihvatila sam to kao privremeno rešenje i, eto, već pet godina sam u tome i zaista mogu da kažem da sam se u novinarstvu potpuno pronašla.”
Danas radite kao novinarka, odnosno voditeljska na TV Republika u Beogradu. Kako biste opisali atmosferu rada u toj redakciji i izazove koje donosi televizijsko novinarstvo u velikom gradu?
“Tačno je. Radim u Medijskoj mreži, koja pored video produkcije poseduje i štampani medij, kao i portal. Kroz sve to sam prošla i mogu da kažem da me je sve to donekle oblikovalo kao novinara. Pored video produkcije i voditeljskog rada, koji su došli poslednji, smatram da mi je vrlo važna bila ta “škola pisanog medija” iliti printa, kako mi to volimo da kažemo. Tu sam naučila osnove pravog novinarstva koje su mi kasnije veoma značile za sve drugo što je dolazilo. Inače smatram da pravi novinar mora da prođe sve etape ove profesije, kako bi bio uspešan i dobar u svom poslu. Verujem da i mene čeka još toga da vidim i naučim i radujem se tome.”
Imate i rubriku „Američki san na srpski način“ koja ima sličan koncept kao naša “Prijepoljci van Prijepolja”, jako je zanimljivo gledati te emisije. Šta je Vašu redakciju inspirisalo da pokrenete baš takav format i koje priče iz te rubrike su na vas ostavile najjači utisak?
“Ideja za serijal “Američki san na sprki način” došla je neplanirano. Naime, nakon što sam sa svojom video produkcijom uspešno realizovala serijal “Orlovi, život – priča”, koji se emitovao na kanalu “Arena sport” pred poslednje Svetsko prvenstvo u fudbalu, gde su svoje priče sa nama podelili fudbalski reprezentativci Srbije, došli smo na ideju da bi sličan koncept mogli da uradimo i sa našim ljudima koji su se otisnuli u svet i koji su danas veoma uspešni u svom poslu. Televizija “Newsmaks Balkans” se zainteresovala za taj projekat i tako je počela saradnja. Izbor je pao na Ameriku, zbog činjenice da tamo ima mnogo naših ljudi, koji su veoma uspešni, ali i zbog toga što Amerika za nas Srbe predstvalja “obećanu zemlju”. Verujem da veliki broj naših ljudi sanja taj američki život, želi da ode tamo, da posete sve ono što su nekada gledali na filmovima i TV serijama. Pokazalo se da nismo pogrešili sa izborom i da je upravo Amerika bila prava destinacija. Kada je reč o tome šta je na mene ostavilo poseban utisak, moram da kažem da ne bih mogla da izdovjim nijednu priču posebno, jer svaka ima svoju čar. Ipak, ono što je celokupan utisak jeste to da smo mi Srbi zaista poseban narod, budući da je većina tih ljudi, iz male zemlje, zahvaćene svojevremeno teškim ratovima i nedaćama, uspela da se otisne tako daleko i da ostvare neverovatne, mogu slobodno da kažem, svetske uspehe. To mi je zaista bio najjači utisak.”
Koliko su vam iskustva iz Prijepolja, mentalitet i vrednosti koje ste poneli odavde, pomogli da sagledate te „američke snove“ ljudi iz Srbije?
“Sve te priče naših ljudi iz Amerike, koje sam imala priliku da čujem, više su me podsetile na ono što prolazimo mi koji smo iz malog grada došli u prestonicu. Tu sam nekako pronašla sličnosti, jer svi mi koji smo se otisnuli u veliki grad znamo šta to sa sobom nosi. Koliko moraš da se boriš i trudiš da bi pronašao neko svoje mesto i da bi se dokazao i pokazao. Upravo taj trud i veća želja za uspehom, kao i svest da sve moramo sami, da tamo negde nema roditelja i bliskih ljude da nam pritrče u pomoć kad god nam je to potrebno, jesu glavni pokretači i razlog zbog koga ljudi iz manjih mesta neretko postižu veće uspehe. E, to sam primetila i tokom snimanja serijala u Americi. Svi oni su bili svesni da nema nazad i morali su mnogo više da se trude da bi danas bili tu gde jesu.”
Da li vas je iznenadilo koliko ljudi sanja velike snove i u malim sredinama, s obzirom na vašu rubriku? Mi smo oduševljeni uspesima ljudi o kojima smo pisali kroz našu rubriku.
“Ne mogu da kažem da me je iznenadilo, jer smo mi Srbi poznati po tome da “grizemo” i uvek hrlimo napred, u želji da pokažemo svetu da smo najbolji. S druge strane, kroz ovaj serijal sam samo još jednom uvidela da ono što naš čovek može da preživi i prođe, i da uprkos svemu tome dospe do vrha, retko kome bi pošlo za rukom. Ta istrajnost i hrabrost naših ljudi da iz ničega stvore nešto veliko je zaista nešto na šta svi mi kao nacija treba budemo ponosni.”
Kakve su reakcije publike na priče koje objavljujete u okviru „Američkog sna na srpski način“? Ima li možda komentara koji vas je posebno dirnuo?
“Reakcije publike su zaista odlične. Iskrena da budem nisam očekivala da će serijal proći baš toliko dobro, da su neke epizode bile čak i najgledanije prema statistici koju “Newsmaks Balkans” vodi kao televizija. Dobila sam pregršt poruka, što naših ljudi iz Srbije, što onih koji žive preko, a koji su imali priliku da pogledaju serijal. Bilo je tu i nekih ljudi koji su zatražili pomoć, budući da su u serijalu “Američki san na sprski način” sagovornici bili i svetski poznati lekari. Ako smo makar jednom od tih ljudi pomogli smatram to najvećim uspehom ovog projekta.”
Kada biste morali da uporedite novinarstvo u Beogradu i u manjim sredinama poput Prijepolja — koje su najveće razlike, a koje sličnosti po Vašem mišljenju?
“Ne mogu da govorim iz perspektive nekoga ko je radio u medijima u manjem mestu, ali ono što kao novinar mogu da kažem jeste to da nije bitno gde radiš, u kom mediju, u kom gradu…Verujem da kvalitet uvekl ispliva na površinu i da naše kolege iz manjih sredina mogu da ostvare veliki upseh i da se za njih čuje, ukoliko svoj posao rade kvalitetno i predano.”
Prijepolje vas i dalje prati kroz prijatelje, porodicu i uspomene — koliko vam znači veza sa zavičajem i da li biste se nekada vratili da radite ili živite ovde?
“Moja veza sa Prijepoljem je večna, pre svega jer je to grad u kom sam rođena i u kom sam provela najlepše dane svog detinjstva. Kada je reč o povratku, za sada nemam to u planu, što zbog posla, što zbog mnogo nekih drugih stvari koje me vezuju za Beograd. Ali, uvek se vodim time “nikad ne reci nikad”, tako da ko zna…Pustimo neka vreme pokaže.”
Šta biste poručili mladima u Prijepolju koji razmišljaju o tome da krenu vašim putem — da studiraju novinarstvo i grade karijeru u većem gradu?
“Smatram da našim mladim ljudima ne treba mnogo davati savete, treba ih pustiti da sami osete koliko je život u većem gradu suroviji i teži. Dovoljno je to što oni dolaze iz manjeg mesta i svesni su činjenice da moraju sami da se bore za neke svoje snove. Upravo ta svesnost da na drugom, većem terenu , moraš da se dokažeš i pokažeš jeste glavni pokretač naše omladine koja dođe u Beograd da radi i studira. Poručila bih im samo da ne treba da se plaše, da treba da maštaju i sanjaju i da hrabro gaze kako bi sva ta svoja maštanja i snove pretočili u realnost.”
Iako ju je život odveo daleko od rodnog grada, Tamara Bujišić ostaje verna svom poreklu, čvrsto vezana za ljude, uspomene i vrednosti koje je ponela iz Prijepolja. Njena priča je primer kako i iz manjih sredina kreću veliki snovi – i kako se, uz trud, posvećenost i autentičnost, mogu pretvoriti u stvarnost. Mladima koji tek razmišljaju o svom putu poručuje da se ne plaše izazova i da uvek ostanu verni sebi – jer baš to često bude presudno za uspeh. Tamara je jedan od dokaza da Prijepolje ima mnogo toga da ponudi – i da njegovi ljudi mogu daleko da doguraju, ostajući svoji gde god da ih život odvede.
Anja Puzović
