Када је редакција „Полимља“ сазнала да др Александар Мандић, доктор ветеринарске медицине, поново држи едукације за младе пољопривреднике у Сопотници, желели смо да сазнамо шта овог Београђанина годинама везује за пријепољски крај. Његова животна прича открива да је детињство проведено код тетке у Сопотници пресудно обликовало његов пут – од љубави према животињама до одлуке да након студија део живота посвети управо овом крају.
“Као што знате,моје име је Александар Мандић, и радим као доктор ветеринарске медицине,а тренутно и као едукатор за сточарство у пријепољском крају.Помоћу организације „Нова визија“ учествујем у пројекту:“Смањење незапослености младих у пријепољском крају из области сточарста“, почиње причу Мандић.
Шта је било кључно да напустите Београд и вратите се у Сопотницу, да асфалт замените ливадом и овцама?
„Оно што је најзанимљивије је да сам ја рођен у Београду и основну и средњу школу и факултет сам завршио у Београду и тек после завршетка студија сам се одселио из Београда.Ја јесам пореклом из пријепољског краја јер је мој отац рођен у Пријепољу а мајка у Сјеници ,тако да те крајеве иначе обожавам.Кључно код мог доласка у Сопотницу је било то што је у Сопотници била моја друга кућа ,јер сам код моје тетке Милице долазио и остајао од своје 5.године.Код ње сам проводио сваки распуст и одмор између испитних рокова и њој сам најзахвалнији на томе што сам заволео животиње и ветерину.Она нажалост није више са нама али сам срећан што сам толико година провео у Сопотници,а онда и што сам покушао да помогнем родбини,кумовима и пријатељима, а и народу пријепољског краја,али и фармерима из Нове Вароши и делимично из Сјенице. Једноставно хтео сам нешто да помогнем пријепољском крају,ако ништа бар својим радом.1999.године када сам био други разред средње школе и учио сам за ветеринарског техничара први пут сам ојагњио овцу у теткином газдинству и она и њена породица су ми поклонили то јагње… То је била овца по имену Ружа коју сам ја посебно заволео и они су ми дозволили да остане у њиховом стаду.Наравно нисам се задовољио ,па сам уз њу имао и Сунчицу и Сузану. И пре тога и много година после тога ја сам долазио да чувам и њихово а касније и моје стадо. Моја животна жеља је била да имам фарму оваца и то ми се и остварило уз велики труд и одрицање и пресељење из Београда. Међутим, пошто нисам имао своје имање у Сопотници, изнајмио сам кућу и штале. Сваког дана сам прво намиривао своје стадо а онда сам ишао на терен да радим ветерину и када бих се вратио касно у ноћ опет бих хранио животиње. Оне су увек биле добро нахрањене и напојене тако да никад нису оскудевале у било чему.“
Колико је ту одлуку обликовала чињеница да је Ваш отац из Пријепоља?
„Делимично сам и у првом дао одговор и на друго питање.Тачно је да сам се доселио у пријепољски крај због тога што је мој отац из Пријепоља али ипак је пресудно било то што сам одрастао у Сопотници, мом омиљеном месту на свету.Ја сам могао да станујем у Пријепољу,али сам се намерно доселио у Сопотницу.За почетак сам живео код тетке и њене породице али кад сам проширио стадо изнајмио кућу и штале и преселио се,наравно остао сам у Сопотници.“
Како су реаговали породица и пријатељи када сте одлучили да живот у граду замените животом у планини?
„Породица и пријатељи ни мало нису били изненађени зато што сам ја годинама долазио и неминовно је било да ћу се на крају преселити баш у Сопотницу.Мој пријатељи,родбина и друштво из школе и са факултета су често долазили код мене и посећивали ме.Уживали смо заједно у овим крајевима и сеоском туризму и раније док смо били ђаци и студенти.“
Како је изгледао Ваш живот у Сопотници када сте тек дошли? Са чиме сте се највише борили?
„Мој живот у Сопотници је био сасвим нормалан и нисам имао никакав период прилагођавања, јер као што сам рекао,ту је била моја друга кућа и такорећи више од пола године сам проводио ту.Једино када сам се преселио од моје родбине било је мало другачије ,али опет смо увек били близу и виђали се,дружили и сарађивали.“
Да ли и даље живите у Сопотници? Ако да, како изгледа један Ваш дан? Ако не, шта је био разлог да напустите живот тамо?
„На моју жалост моја највећа жеља се није остварила да останем цео живот у Сопотници, иако сам целог себе дао овом крају ,пре свега у ветерини за моје фармере …нисам наишао на подршку града ни државе да останем у овим крајевима.Осим мојих фармера на које сам изузетно поносан и са којима сам имао врхунску сарадњу и који су тако лепо прихватали моје мишљење и веровали у мене, ничију подршку нити помоћ нисам добио.И моја родбина и кумови и пријатељи су постали моји фармери и у штали смо увек били професионалци …ветеринар и фармер.Док сам био у Сопотници са својим стадом мој дан је почињао буђењем, не тако рано јер су овце биле намирене увек после пола ноћи и нисам морао баш ујутру рано да устанем због њих. Ипак прво што сам радио је храњење и намиривање оваца, е онда тек почиње посао по кући. Када бих све то завршио (а то мора бити релативно брзо),а не може за мање од 2-3 сата кретао бих на терен и тамо бих проводио цео дан ,често бих остајао на терену и после поноћи само да бих удовољио животињама и да би фармери и ја имали најбоље резултате.
И имали смо их…били смо сви задовољни!
Али никад не треба бити задовољан,увек смо тежили максимуму и идеалном.Наравно,кад бих се вратио у Сопотницу опет би ме чекале моје животиње и намиривање још 2-3 сата дубоко у ноћ.Никад ми то није било тешко!Ипак,разлози због којих нисам остао у Сопотници су били ти што нисам имао своје газдинство ни имање,а нисам имао услова да купим нешто. Притом сам био јако разочаран јер нико осим мојих најближих сарадника и пријатеља није приметио да ми треба помоћ да бих остао у овом крају…јер нисам имао ништа своје у Сопотници. Све сам плаћао и изнајмљивао. Кад се на то сабере да немам ни једну своју ливаду, сву храну за животиње сам сам набављао и плаћао.Када само повецао број оваца преко 100 грла,месецно сам само за њих имао троскове око 1000 евра.Сто бих ја рекао то ми је био скуп хоби.Велику захвалност дугујем мојим младим фармерима који су ми постали и пријатељи.Увек су били уз мене код сваког транспорта хране ,свих физичких послова око чишћења објеката и вожњи по терену коју сам имао кад сам био најуморнији и кад бих „спавао за воланом“ и морам их поменути јер су ми спашавали живот,а то су:Марко,Немања,Филип,Илија,Ивица,Борис,Стефан,Мићо,Урош,Стефан,Станко,Дејан,моји кумови Љујићи ,као и потомци моје тетке Милице код које сам одрастао.Сваке године су долазила и моја браћа Ђорђе и Илија и слали су ме на кратак одмор.И они су јако велики љубитељи животиња, и гледали су да им ништа не фали у мом одсуству.Наравно и сви моји фармери су били дивни и Имали смо изузетну сарадњу и најтеже ми је пала та селидба 2021.године због њих,а и њихових животиња, јер ја фармске животиње нисам гледао као економски искористиве већ као љубимце.Код селидбе моје овце је откупила једна фарма у развоју, са Фрушке Горе, на коју сам отишао да радим,а око 40-ак оваца сам оставио и поделио мојим најбољим фармерима и пријатељима да им се јагње и да јагњад остављају себи и да тако и они направе своја стада.И сада наравно имам своје овце које чувам вец 30 година у чистој Сјеничкој раси.“
Шта Вас је Сопотница научила о сточарству, природи и људима?
„Сопотница ме је много тога научила.А пре свега су ме научили моји родитељи који су ме први пут и довели у Сопотницу ,а онда и тетка која ме је уз њих одгајала да волим и чувам природу и да обожавам животиње.Уз то је морало добро да се ради,а да ће се то вратити човеку успехом сви смо знали.И без тражења резултата и успеха ја сам желео добробит животињама и људима са којима сарађујем.“
Пре четири године држали сте предавање у Сопотници и једна жена је, након тога,одлучила да оформи своје стадо. Колико Вам значи та чињеница?
„За ту чињеницу и ту госпођу која је почела да се бави овчарством и направила стадо после мојих предавања сам тек чуо,али ми јако значи.Зелим јој успех!Притом она није једина ,јер је доста младих фармера после наших едукација направило,развило и проширило стадо …и сада их гаје и проширују и даље,а уз наше договоре имају одличне резултате.“
Шта Вас је мотивисало да сада поново организујете едукацију у Планинарском дому?
„Иако ја повремено долазим у Сопотницу и околна села, и у Пријепоље наравно,за ову едукацију је заслужна организација „Нова визија“,која је организовала програм ,у циљу смањења незапослености младих у овом крају,и едукације (теоријске и практичне) из области сточарства!Сваки нови млади фармер за кога сазнам да је основао своје газдинство и направио своје стадо ,поготово после ових мојих предавања ,направио је наш заједнички успех.Иначе,први пут смо едукацију направили у Планинарском дому у Сопотници,и презадовољан сам колико младе интересују моја предавања,у циљу проширивања њихових стада, побољшања расног састава и одржавања здравственог стања на високом нивоу, а за почетнике су јако корисне нове информације.“
Који су главни циљеви овог предавања? Шта желите да постигнете код младих фармера и људи који тек размишљају о сточарству?
„Моји циљеви су да се што више младих бави сточарством јер они јако лепо прихватају информације и доста ми верују и самим тим током наших разговора и договора испоштују све, и код њих примећујем велики напредак и одличне резултате.Желим да разбијемо предрасуде да млади нису за сточарство и да схвате да животиње могу да им донесу велику корист ,али желим и да они исте те животиње поштују и да не смеју да им наносе бол јер оне нас хране.“
Колико је важно да млади виде позитиван пример и конкретне резултате, попут формирања нових стада након Ваших савета?
„Сви моји фармери ,млади и старији, углавном су имали и имају одличне резултате у својим шталама и на фармама, тако да углавном нема одустајања од оног чиме су почели да се баве а знају да у сваком тренутку имају моју подршку и савет и помоћ када год им затреба.“
Колико је сточарство у Пријепољу и овом крају данас у тешкој или можда чак повољној позицији?
„Пријепоље и овај крај је у јако тешкој ситуацији зато што њихов труд није адекватно награђен.Нико ко се не бави сточарством не може да схвати колико је то одрицање и колики је то напор, а притом фармер мора да буде свакодневно по велики број сати уз своје животиње што се тиче свих активности у штали ,а током целе године мора да припрема и обезбеђује храну за њих у зависности од тога ко колико стоке има и колико имања има и да ли све може са свог имања да прикупи или мора да докупљује.Већина фармера мора да купи доста хране, поготово концентрованог хранива.Концентрована хранива у овим крајевима сви купују ,зато што нема толико обрадивих површина да може да се добије храна са ових простора за све .Ко озбиљно ради то су енормне количине.То сто купују или обрађују све пролази и прелази преко њихових руку и леђа. Подстицаји у виду субвенција би знатно могли да помогну младима да остану на селима, али те субвенције никад нису сигурне и буквално сви стрепе сваке године.Стрепе да ли ће своје заслужено добити…“
Шта је најважније што бисте поручили онима који размишљају да крену Вашим путем?
„Младим снагама и искусним пољопривредницима, мојим сарадницима поручујем да ће увек имати моју подршку и да у сваком тренутку желим да им помогнем… уколико сам удаљен бар позивом и саветима, а када се видимо и дружимо едукацијом и одржавањем здравственог стања животиња на највишем нивоу.Наравно то све радим јер ми они безусловно верују, а то смо ваљда стекли током година познавања и сарадње,а пре свега заједничким договорима и добрим резултатима.Ничега од овог не би било да они нису ангажовани и вредни и да се не труде да све доведу до савршенства.Најпоноснији сам на младе који желе да се баве и мојом струком и њима тек пружам највећу подршку и помоћ у учењу ветерине.И увек говорим да морају да се поштују своје колеге,фармери,а пре свега животиње…јер оне нису криве што су рођене као животиње, а ми смо ту да им пружимо колико можемо,да постујемо добробит и да очувано здравствено стање наших пацијената,а И оних који то нису.“
Да ли планирате нове радионице, можда и неку врсту сталне едукације или удруживања сточара?
„Моји сарадници ,фармери и колеге имају сталне едукације индивидуалне (у сваком газдинству после завршене интервенције) или групне (преко оваквих пројеката).Ја сам увек ту за њих и уколико буду желели увек ће имати нове радионице и нове едукације.“
Где себе видите у наредних пет или десет година – више у граду као доктор ветерине или на планини са овцама?
„Моји планови су везани за конкретан рад са фармским животињама,пре свега то су краве,овце и козе. Одолео сам одласку у иностранство да бих помагао људима у својој земљи ,а пре свега сам желео да помогнем крају одакле потичем.Пошто највише радим репродукцију и стерилитет крава,а свим фармама (малим или великим) то је највећи проблем,желим да својим радом и едукацијом помогнем свим фармерима који желе да напредују и развијају се у области сточарсва,и пре свега говедарства и овчарства.И посебну захвалност дугујем најјачој фарми Сименталаца у Србији „Лазар“ Блаце где сам учио да се бавим ветерином међу 1500 грла говеда, и најбољем ментору Игору који ме је научио свему сто знам из ове струке и напустио нас…па покушавам да употребим његово знање и доброту.“
Прича Александра Мандића је прича о љубави према завичају, животињама и људима. Она показује колико су упорност и заједништво важни, али и колико је тешко опстати када изостане подршка државе. Док његови ученици и сарадници настављају путем који им је показао, Мандић остаје веран свом позиву – едукацији и ветерини. Његов пример сведочи да сточарство у Србији има будућност, али само ако млади верују у њега и ако држава препозна њихову вредност.
Ања Пузовић
