Музеј у Пријепољу очекује реализација пројекта замене кровног покривача на Кући Јусуфагића, а том приликом наша редакција је разговарала са Мирославом Љиљом Љујић, кустосом и етнологом
Кућа Јусуфагића је аутентичан споменик културе који има велики значај, како за Пријепоље, тако и за окружење. Некада је била веома угрожена, а 1983. стављена је под заштиту као вредан објекат народног градитељства. Прва озбиљнија рестаурација извршена је 2012. године, када је направљен и оградни зид. А 2020. године је уз подршку Министарства културе извршено уређење дворишта.
Посебну лепоту објекту даје кров, који одликује изузетна пропорционалност, склад, специфичан нагиб и истурене стрехе. Временом је претрпео делимичне измене, али никада потпуну реконструкцију. Према речима Мирославе Љујић очуван је до данас због огњишта које је било у приземљу и дима који је ишао директно кроз једну просторију до излаза на крову. А, како она каже, дим је одличан конзерватор па је „спасао“ греде и кровну конструкцију.
Музеју у Пријепољу одобрен је пројекат под називом „Замена кровног покривача на Кући Јусуфагића/Енвера Мусабеговића“. Средства додељује Министарство културе и информисања, односно Сектор за заштиту и дигитализацију културног наслеђа из области непокретних културних добара.
Тражени износ средстава био је 3.400.000 динара, од чега је одобрено 3.200.000, а учешће Музеја је 50.000 динара и односи се на трошкове спровођења набавке. Tреба истаћи да пројекат подразумева и конзерваторски надзор у складу са мерама које прописује надлежни Завод за заштиту споменика културе из Краљева.
„Ми ћемо заштити објекат и смањити ризик од пропадања и унутрашњости. Кров никада није био у потпуности, у целини, реконструисан, па ће се на овај начин спречити сви даљи ризици. Када је у питању заштита оваквих објеката, брига никада не престаје. Ово је само један наставак и нови корак у низу до сада предузиманих мера заштите“, истакла је Мирослава.
Овај објекат представља, према речима етнолошкиње, школски пример народне архитектуре. То је варошка кућа која је настала под утицајем орјенталне архитектуре, а оно што је специфично јесте да је сачувана комплетна целина коју чине: кућа, двориште и оградни зид. У дворишту се налазе и помоћни објекат и бунар. Оно је било подељено на башту која је подразумевала воћњак и повртњак и авлија, у којој су се налазили мушки и женски део и бунар.
Ова целина пружа значајне податке о друштвеним, породичним и социјалним односима. Сама кућа је изграђена 1888. године, а градила ју је беговска породица Јусуфагића са жељом да се изместе из центра града, а имала је и најлепши поглед на град у то време. У приземљу куће се боравило зими, ради грејања. Док се на спрату налазе собе и диванхана, а сада и стална поставка чија је ауторка управо Мирослава Љиља Љујић. Оно што је карактеристично за ентеријер јесте одсуство покретног намештаја. Док целокупну унутрашњост карактерише врхунска култура становња. Па се тако издвајају уграђени плакари – сенђери, који су подељени на одељак за постељину, средишњи део кроз који пролази оџак који греје просторију, фиоке за пешкире и задњи део до спољашњег зида куће – амамџик (бањица) за личну хигијену.
В. Кијановић
