„Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Sećanje je jedini raj iz koga ne možemo biti prognani“. (Ivo Andrić)
Ne postoji lepši osećaj od onoga kada nam se nešto lepo i slučajno desi. Život je igra koja se ne može predvideti i unapred isplanirati. A i kada bi moglo da se odredi i isplanira, to ne bi bilo ono što smo tražili i očekivali. Puno je lepše kada se nešto spontano dogodi. Taj osećaj je neprocenjiv, taj osećaj ostaje u lepom sećanju.
Taj spontani susret bio je između učitelja Milete Borišića i učitelja Dragiše Pejovića. Ranije se nisu poznavali. Obojica su radili u školi u Vranićima. Mileta je radio pedesetih, a Dragiša devedesetih godina prošlog veka. Kad je Dragiša došao da radi, Mileta je već bio u penziji. Taj spontani susret bio je veliko zadovoljstvo i za jednog i za drugog. Ispričali su jedan drugom kako se živelo, radilo, sarađivalo sa roditeljima pedesetih a kako devedesetih godina. U kojim su školama radili, kako su se njihovi životni putevi mimoišli, saznali su jedan o drugom na njihovom spontanom susretu.
Mileta Borišić rođen je u povrtarskom selu Trbušanima kod Čačka u zemljoradničkoj porodici. Još kao dete pomagao je svojim roditeljima odlazeći u Užice na pijac radi prodaje poljoprivrednih proizvoda. Nije ni sanjao da će baš taj grad odigrati sudbonosnu ulogu u njegovom životu. U tom gradu je završio Učiteljsku školu 1952. godine, a Pedagošku akademiju 1974. godine. Posle završene Učiteljske škole, raspoređen je, kao i svi učitelji te generacije, od Ministarstva prosvete u Prištinu. Iz Oblasnog odbora Priština raspoređen je u Gnjilane na dalju nadležnst. U Gnjilane se putovalo jednim kamionom u kome su bile klupe. Bilo je to jedino prevozno sredstvo. Putovao je i strahovao. U Gnjilanima je radio jednu godinu kao nastavnik fizičkog vaspitanja, a onda se vraća u svoj rodni Čačak. Godine 1954. zaposlio se u školi „Stepa Stepanović“ IO Vranići.
„Imao sam izuzetno dobru saradnju sa roditeljima ove škole“ – nastavio je svoju priču učitelj Mileta.
„Sećam se, trebalo je zagraditi školsko dvorište koje je bilo neograđeno. Za to su trebale pare. Kako pare skupiti? Dogovorimo se sa roditeljima da prodajemo rudu magnezit. Roditelji imaju zaprežna kola. Nekome kola vuku konji a nekome volovi. Sećam se, Mileta Mitrović je imao zaprežna kola koja su vukli konji, a Srećko Petrović je imao zaprežna kola koja su vukli volovi. Srećkovi volovi oko vrata nosili su medenice, a imali su i ogromne rogove. Skupe se roditelji sa dvadeset zaprežnih vozila. Lepo je bilo pogledati kada se vozila poredaju jedno za drugim. Mi krećemo. Čuju se medenice na volovima. Čuje se dozivanje i dovikivanje roditelja. I ja sam sa njima“ – nastavlja učitelj Mileta svoju priču.
„Stižemo u Milićevce na rudnik. Prvo se tovare rudom magnezit zaprežna vozila koja vuku volovi, jer volovi sporije idu. Rudu teramo u Trbušane i predajemo. Za rudu uzimamo novac i praznim zaprežnim vozilima vraćamo se u Vraniće. Za taj novac kupili smo kolje i zagradili školsko dvorište. Stavljamo kolac do koca i povezujemo vrbovim prućem. Tako smo ogradili celo dvorište oko škole u Vranićima. Kasnije sam prešao u školu u Trbušane. Učenika je imalo oko 200. U petom razredu bilo je 48 učenika. U trećem razredu bila su dva odeljenja sa ukupno 53 učenika. Izuzetna deca. I u generacijama koje sam izveo bilo je, kasnije, lekara, inženjera, profesora, pre svega dobrih ljudi…“– pohvalio je učitelj svoje đake.
„Otvorena je đačka zadruga 1961. godine. Sazidali smo živinarnik sa tovilištem, izgradili kuhinju u kojoj su deca imala kompletan obrok. Od roditelja smo dobili prasad, nabavili koke nosilje. Posadili smo kupine, jagode, maline. O svemu smo brinuli zajedno sa učenicima. Za sve je bilo posla. Te školske 1961. godine zaradili smo toliko da smo kupili televizor. Bio je to prvi TV aparat u jednoj obrazovnoj ustanovi u ovom kraju – priča učitelj Mileta. U školi se obeležavao i Dan Svetog Save. Bira se Svetosavski odbor. On donosi odluku kako će da se slavi. U odboru je bilo sedam roditelja i pop iz Trbušana, Miro Šljivić. Razglasimo preko učenika da će se slaviti Dan Svetog Save. Skup osveštava pop i govori o Svetom Savi. U osam sati uveče počinje program čiji je sadržaj prilagođen ovom danu. Dramsku i folklornu sekciju vodila je moja supruga Milenija Borišić. Kada se završi program počinje večera. Zabava traje od osam uveče pa do jedan sat posle pola noći. U toku zabave se organizuje i lutrija. Glavni dobici su bili veš mašina i električni šporet. Na zabavi je imala i muzika“ – sa nostalgijom se priseća učitelj Mileta Borišić koji je otišao u penziju 1994. godine.
„Učitelj Dragiša Pejović počeo je da radi u školi „Stepa Stepanović“ 1996. godine. Prvo je pet godina radio IO Rudnik, pa je prešao u IO Vraniće. U ovoj školi je radio osam godina a njegova supruga, Leposava Pejović, osamnaest godina. Jedno punoletstvo“ – kako ona kaže.
„U ovoj školi imali smo odličnu saradnju sa roditeljima“ – priseća se učitelj Dragiša Pejović.
„Kad sam ja došao u školu u Vraniće ograde više nije bilo. Zub vremena je učinio svoje. Drvo ima svoj vek trajanja. Da bi se školsko dvorište, opet, ogradilo trebala je saradnja sa roditeljima. Tražili smo sponzore. Postavili smo parapet, metalne stubove i metalnu ogradu. Roditelji su, rado, pomagali kada je trebalo da se kopa, dovozi materijal, betonira…U dvorištu su postavljeni rekviziti: klackalica, ljuljaška, greda, vratilo, klupe, koš, betoniran košarkaški teren. Oko postavljanja rekvizita i varenja metalnih delova sa roditeljima je radio i sveštenik Ljubiša Janković. On je predavao veronauku u ovom izdvojenom odeljenju. Na školu je postavljena potkovica i oluci. Zahvaljujući dobroj saradnji u školu je uvedeno i parno grejanje. Mašinski iženjer, Dobrica Pejović, uradio je projekat i sponzorisao parno grejanje. Opština je sponzorisala nove klupe, stolove, stolice za dve učionice u Vranićima. U matičnoj školi „Stepa Stepanović“ i izdvojenim odeljenjima obeležavao se i Dan Svetog Save. Pošto sam ja radio u IO Vranići organizovao sam rad oko obeležavanja ovog dana. Na roditeljskom sastanku odrede se tri roditelja koji će da budu domaćini na ovoj proslavi. Određena suma novca prikupi se od roditelja i preda domaćinima slave. Oni pripreme slavski kolač, slavsku sveću i sve što je potrebno za posluženje. Učenici, učitelji i sveštenik zaduženi su oko pripreme programa. Posle otpevane Svetosavske himne i lomljenja Slavskog kolača učenici prikazuju program. Jedan deo programa odnosio se na narodnu tradiciju: pesme, igre, zdravice, narodna verovanja, narodni običaji, gatanja, slave, svadbe, mobe, narodne nošnje… Svaki pokušaj da se nešto iz ove riznice otrgne od zaborava i zabeleži je pravi melem za živu ranu koja se zove izumiranje sela. To je tako blizu, kuca na vrata i širi svoje nemanske čeljusti iz kojih kulja ponor zvani zaborav. Posle prikazanog programa učenici, roditelji i zvanice prelaze u drugu učionicu na posluženje. Godine 2013. u Vranićima se gasi jedno odeljenje. Učiteljica Leposava Pejović odlazi u penziju na svoj zahtev. Svoje radno mesto ustupa mladoj koleginici Marijani Bjelić (devojačko Jevtović), koja je trebalo da ostane bez radnog mesta. Učionica u Vranićima pretvara se u muzejski prostor. Predviđeno je da taj prostor izgleda onako kako su izgledale učionice pre sto godina, kada je gorevnička škola osnovana. Mesto su zauzeli eksponati uzeti iz milićevačke škole: skamije, tablice i legišteri, furuna, katedra, pernica, ormari, tabla, globus, karte, školske torbe – šarenice. Prostor su, kao u savremenim muzejima, upotpunile muzejske staklene vitrine sa eksponatima i panoi sa autentičnim fotografijama velikih dimenzija na kojima su ondašnji učitelji sa svojim đacima. Projekat „Muzejska učionica – izvor aktivnog učenja“ realizovan je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Snežane Šaponjić Ašanin, etnologa Narodnog muzeja Čačak, Jane Jureš, nastavnice istorije i kolektiva Osnovne škole „Stepa Stepanović“ iz Gornje Gorevnice“ – rekao je na kraju Dragiša Pejović svom kolegi Mileti Borišiću na njihovom spontanom susretu i upoznavanju.
Leposava Lepa Pejović
Fotografija za naslovnu: Mileta Borišić i Dragiša Pejović
