Katuni su privremena stočarska naselja na planinama, na većim nadmorskim visinama, gde se stočari sele radi ispaše svoje stoke u toku leta. U današnje vreme odlazak na katune je sve manje, ali se ova tradicija zadržala i dalje.
Šezdesetih godina, iz sela Stranjani, katune na Jadovniku imali su: Bakovići, Filipovići, Mandići, Pušice, Vranići, Novoseli, Čpajaci, Opančine, Sarići, Garabinovići, Slovići, Trmčići, Popovići, Zejaci, Halilovići i Tabakovići.
Katuni se pominju u istorijskim spisima još u 12. veku. Stočarska kretanja prema planinama u raznim periodima istorije nije prekidana, ni rimska, ni slovenska, ni mletačka, ni turska, ni bilo koja kolonizacija. Nedostatak svojih livada za ispašu je razlog što se sa stokom selilo u visoke planinske krajeve od maja pa sve do snega. Stoka se na planinama napasala, a livade u selu su se kosile i seno čuvalo za prehranjivanje stoke u zimskim mesecima. Za katune su se birala mesta u zavetrini, jer su i letnje oluje na planinama okrutne. Tražila su se mesta koja u blizini imaju izvor, jer je voda, pored ispaše, stočarima bila zlata vredna. Sećam se, šezdesetih godina, moj otac Sreten sa svojom porodicom išao je na katun. Stric Gojko sa svojom porodicom ostajao je u selu. Ko ostaje u selu brinuo je o njivama, livadama, voćnjacima. Ko je na planini brinuo je o stoci. Preko zime živeli su zajedno u istom domaćinstvu.
Uslovi života u katunima su potpuno drugačiji u odnosu na seoska područja. U katunima nema vode, nema električne energije, nema nikakve infrastrukture svojstvene urbanim zonama. Makadamski putevi su imali do svih katuna, i to je praktično sva infrastruktura ovde dostupna. Sećam se stric i moj otac odu nekoliko dana ranije da poprave ono što su vetrovi i sneg pokvarili u kolibama. Iz sela se donosi sve ono što je potrebno za jednostavan život u katunu. Svaki član porodice ima svoju ulogu u raspodeli poslova. Ono što im je zajedničko je neverovatno gostoprimstvo, autentično i nenaučeno već prirodno i preneseno sa kolena na koleno.
Katunske kolibe su obično male sa dve a negde i jednom prostorijom. Kolibe su pokrivene cepanom daskom, slamom, a sada se koriste i drugi materijali. Jedna prostorija nema nikakav pod već je direktno na zemlji. Nekada je to bilo zato što je na sredini kolibe bilo ognjište sa kotlom i verigama. Pragovi na ulaznim vratima su uvek visoki. Nameštaj u kolibama u drugoj prostoriji je jednostavan. To su drveni kreveti koji se prave od greda i dasaka sa starinskim tradicionalnim dušecima od vune ili sa slamaricama, kojih ima više nego kreveta, u slučaju da neko dođe u goste. Na zidovima kolibe su police, i na njima stoji sve ono što je jednom domaćinstvu potrebno za višemesečni boravak na planini. Sećam se moj tata je imao u kolibi i ormar koji je pravio moj tetak Mirko Filipović. Nezaobilazan predmet u svakoj kolibi je šporet na drva. On se koristi za grejanje, jer su noći na planinama izuzetno hladne. Koristi se i za pripremanje hrane i preradu mleka – jer ovde struje nema. U okruženju ovih katunskih koliba su pomoćni objekti: torovi, telečari, svinjci, kućeri, mlekari. Mlekari su prekriveni slamom a ređe daskom. Na jednom kraju mlekara su police na kojima stoje karlice u kojima se hvata skorup (kajmak). Na drugom kraju mlekara su police na kojima stoje kace sa sirom i kajmakom. Uvek negde blizu bude izvor i veliko korito iz koga se napaja stoka. Nedaleko od koliba Bakovića nalazi se Savina voda koja izvire ispod Savina krša. Kompletan ambijent, iako se radi o prostim, primitivnim građevinama, deluje idilično, spokojno i umirujuće. Svako ko dođe sa strane shvati da su katuni jedno autentično, jedinstveno kulturološko blago, jedna stara dobro očuvana tradicija, vrednost koja se retko gde u Evropi može naći.
Ovde je jako blizak odnos čoveka i prirode. U urbanim područjima to je nemoguće videti. Upravo ta izloženost prirodi je i uticala na to da se formiraju određene navike i običaji svojstveni samo katunima. Nekada od čuvenih jela su kukuruzni i pšenični kačamak, kukuruza, cicvara, priganice. Kuvan ili u kori pečen krompir sa planine ima poseban ukus, pogotovo kad se jede sa domaćim sirom ili kajmakom. Domaći hleb, od domaćeg brašna, koji se nekad pekao ispod sača, a kasnije u šporetu cigancu, neobično je ukusan i gosti sa strane ga uvek pominju. Posebno ukusan specijalitet je pita zeljanica od zelja ubranog na planini. Kad su porodična okupljanja ili mobe peče se jagnje na ražnju.
Pića su ovde domaća. Sokovi i likeri se prave od šišarke, borovih iglica, divljih jagoda, borovnica, malina, kupina. Čaj se nikada ne kupuje, već se na planini beru različite lekovite i aromatične trave.
Nekada se ovde od vune i tkalo, pravili ćilimi,prekrivači, torbe. Muškarci su uglavnom vešti da prave predmete od drveta. Često oni svoje katune i sami prave, ili sa nekim veštim majstorom. Neki su znali da prave kace, karlice, frule, gusle, štapove, koji su čobanima obavezan rekvizit.Sećam se moj stric, Jovan Baković, znao je da pravi vile, grabulje, drvena kola. To je bilo pedesetih godina. On je sa svojom porodicom živeo u Vršcu. Drugi moj stric, Gojko, ostao je sa svojom porodicom da živi u Stranjanima.
Planinka je najznačajnija karika za život u katunu. Ona svako veče kad se ovce i krave vrate sa ispaše ima obavezu da pomuze stoku, a onda od mleka da napravi sir, kajmak, kiselo mleko, jogurt, urdu i slične mlečne proizvode. Ovo je veliki posao i obavlja se svakodnevno. U međuvremenu priprema obroke za porodicu, stara se o bašti, održava higijenu u kolibi i oko nje. Ako joj preostane vremena ona će presti vunu, isplesti vunene čarape, prsluke, džempere za ukućane. Neke su išle da beru borovnice, pečurke, jagode, kupine, ribizle, lekovite biljke. Život žene u katunu je izuzetno težak i naporan.Verovatno zato sve manje i manje devojaka želi da vodi takav život, a sve više i više momaka ostaje neoženjeno.
Muškarac se u katunu bavi svim teškim poslovima. Prikuplja drva za ogrev, popravlja torove i kolibe. Torove premešta s’ jednog mesta na drugo. Na prethodno mesto gde je bio tor seje krompir i kupus. Krompir posejan u katunu ima poseban ukus i nadaleko je čuven.Muškarci kose, skupljajo seno, čuvaju stoku. Moj deda, Sredoje Baković, plaćao je da mu se čuvaju ovce. Bila sam dete ali se sećam Džiba i Huseina koji su od maja pa do snega čuvali ovce. Čuvajući stoku na planinskim pašnjacima morali su biti spremni i za velike vrućine, i za planinske oluje, kišu, vetrove.Po povratku u katun i nakon večere i smirivanja stoke, čobanin noć provodi u kućeru (minijaturnoj kolibi), koja je uz tor, kako bi bio što bliže stadu i reagovao na vreme u slučaju da divljač priđe stadu.
Moja deca, Mirjana, Dobrica i Rade, volela su da odu peške iz Miloševa Dola preko Jadovnika kod dede Sretena i babe Jevđe. Oni kažu da im i danas miriše tetke Radina pogača koju samo ona ume tako lepo da spremi. Pričaju o ukusu domaćeg hleba, kajmaku sa karlica, zeljanici od mladih kopriva, domaćim sokovima. Dobrici i Radu najveće zadovoljstvo je bilo kad im deda da konje da na njima trče. Oni se utrkuju a deda je tu da održava reda. Pogaču tetke Rade još nisu zaboravili. Ona sada živi u Beogradu, a mi u Čačku.Kad dođe kod nas ona mesi pogaču da ih poseti na miris katuna.
Tradicija odlaska na katune slabi iz godine u godinu. Međutim održavanje ove tradicije je važno, ne samo iz kulturološke perspective, već i iz mnogo drugih razloga. Naši su preci znali da iskoriste sve prednosti planine, da je iskoriste za svoj ekonomski prosperitet, a da je ne unište. Mladi ljudi izbegavaju stočarstvo na ovaj način, stari nestaju, katuni ostaju prazni i urušavaju se.Jedna lepa i duga tradicija će ostati samo predanje.
Da bi se to izbeglo, neophodno je učiniti napore kako bi se stočarstvo u katunima podržalo, a katuni nastavili da postoje kao autentične naseobine sa svim neophodnim blagodetima koje moderno vreme može da pruži. Treba solarne sisteme učiniti dostupnim svim katunima. Potrebno je poraditi na vodosnadbevanju u katunima, na pokrivanju katuna signalom mobilne telefonije. Potrebno je učiniti velike napore i osmisliti mere kako bi mladi ljudi stočarstvo i katune videli kao unosan posao i opredelili se da se nastave vekovne tradicije svojih predaka.
Ovim putem je pošao Nićifor Aničić (rođen u Stranjanima) veliki rodoljub i ugledni biznismen iz Južnoafričke Republike, inače povratnik u otadžbinu. Nićifor Aničić kupio je najveći deo Zemljoradničke zadruge Poljoprodukt iz Prijepolja, tačnije 684 hektra sa mnogim zgradama nekadašnje čuvene farme sa kojom danas porodica Aničić ima velike planove. Farma danas dignuta iz pepela ima krave sorte semantalki, krave sorte škotske angus i ovce. Dajmo vreme vremenu i živimo u nadi.
LEPOSAVA LEPA PEJOVIĆ
Fotografija: Katun Sretena Bakovića na Jadovniku
