Selo Stranjani se nalazi ispod planine Jadovnik (Prijepoljska opština). Okruženo je uzvišenjima i planinskim vencima. Udaljeno je od Brodareva 7 kilometara. Tu sam rođena, u porodici Bakovića i živela do svoje 22. godine. Životni putevi su me odveli u Čačak. Kad god mi obaveze dozvole posetim svoje rodno mesto. Ove godine sam bila sa bratom od strica, Cvetko – Mićo Baković. On je prosvetni radnik i sa svojom porodicom živi u Vršcu.
Selo je u izumiranju zbog prolaznosti i zaborava koji „gutaju“ i vreme i prostor. Jednoga dana, polako ali zasigurno ugasiće se i poslednja nada ovih prostora, vapaj i žal za prošlošću. Sećanja se polako gube i niko neće pokušati da vrati tu prošlost u sadašnjost i budućnost.
U tim kućama nekada se živelo, radovalo, patilo, slavilo, krštavalo. Dim koji se viorio sa krovova i sušara nije dao beloj kugi ni da priviri. Deca su bila najvredniji profit. Na sve strane orila se pesma čobana i ratara. Žene su plele, prele, vezle, razgovarale, ogovarale, ali u duši radost negovale.
Danas samo tišina vlada, malter sa zidova kuća opada. Pauci pletu svoje mreže i „dave“ se u prašini. Gde se izgubi taj burni život, taj deo prošlosti i prostora gde smo mi rođeni?
Gde se izgubi taj život u školi? Tu sam išla od prvog do četvrtog razreda (1957-1961). Sećam se, dvorište je bilo puno učenika i dečije graje. Sad je trnje u školskom dvorištu koje je „iskezilo zube“ kao gladni vukovi i ne dozvoljavaju mi da uđem u školsko dvorište. Kroz trnje i korov nekako smo se probili do ulaznih vrata škole. Pauci pletu mrežu po rasturenim klupama i popadalim posterima sa zidova. U školi i školskom dvorištu gospodari su pauci, trnje, korov, zmije. Kuda su se deca igrala zmije se legu. Tiha jeza. Strašno, strašno, strašno…
Gledam kroz prozor škole i vraćam vreme unazad. Sećam se prvog susreta sa učiteljicom, prvih časova, odmora, nestašluka, ukora, učenika, poslužitelja Rašida, anegdota sa časova i van njih. Sećam se svojih učitelja Milunke Rašete i Branka Radovića. To su bili divni ljudi. Zahvaljujući njima ja sam zavolela školu i poželela da budem učitelj kao što su oni. San mi se ostvario.
Ostavila sam tako bolnu školu koja stoji sve na istom mestu, usamljena, nebitna, i potpuno zaboravljena. Postoji da drugima predstavlja simbol nečega.
Ima nekoliko domaćinstava koji pokušavaju da vrate život selu, ali, pitanje je do kad će se i oni boriti. Teški uslovi za život, udaljenost od grada, nedostatak puteva, prodavnica, pošta, apoteka, veterinarskih ambulanti, dotrajalost električne mreže, glavni su razlozi napuštanja i zapuštanja sela. Niko još ništa nije uradio da se ta situacija promeni. Ipak, treba dati vreme vremenu i živeti u nadi.
LEPOSAVA LEPA PEJOVIĆ
Fotografija: Škola „Đaci pešaci“ u Donjim Stranjanima. U ovu školu sam išla od prvog do četvrtog razreda (1956-1960).
