За Џенана Шпиртовића успон на Мон Блан није био само освајање највишег врха Алпа. Било је то искуство у којем су се смењивали умор, ледници, јаки ветрови, неизвесност и стрпљење, али и прилика да научи колико су на великим висинама важни аклиматизација, добра процена и снага психе.
Жеља да се попне на Мон Блан постојала је одавно, али је одлука да крене дошла после бројних успона на, како каже, комерцијалне врхове.
„Разговарао сам са екипом из Рожаја, са којом често пењем, и рекао да ми више није толико занимљиво да пењем те комерцијалне врхове. Иако ћу опет рећи да је и Мон Блан комерцијала, отприлике. Свако здрав и физички спреман може да га попне, ако га време послужи, наравно“.
Ипак, иза једноставне реченице „може да се попне“ стоји много припреме. Џенан посебно издваја аклиматизацију.
„Главни фактор пењања свега тога је аклиматизација. Ако не пожуриш, него прво одрадиш нешто на 3.500, па на 4.000, онда мало пређеш преко 4.000 метара, тело се привикне и биће ти много лакше“.
Пут до Мон Блана почео је у Италији, успоном на Брајтхорн, врх висок нешто мање од 4.200 метара. Екипу су чиниле две навезе од по три човека, а већ први дан показао је да их чека озбиљан напор.
„Први дан смо већ имали 1.400 или 1.500 метара успона са пуно ствари и били смо поприлично уморни. Тај први врх нас је већину баш сломио“.
Уследио је терен који је за Џенана био занимљивији од самог врха, а то су ледници, процепи и кулоари.
„Нећу да слажем кад кажем да сам тог дана прешао преко 50 ледника. То су све они процепи и усјеци на које не би ни смио да погледаш. Поједини су пропадали доље, али се ишло у навези, па смо били спремни да човјека задржимо на ужету и извучемо га горе. Један међу нама је два пута упао“.
После Италије екипа је отишла у Шамони, а потом у Горњи дом. Завршни успон почео је у 2.45 ујутру.
„Колико год смо били уморни, екипа се добро уиграла. На висини се баш осети колико тело ради више. Код куће ми је пулс у мировању око 45, а горе, док лежиш на 3.800 метара, може да буде 80. Срце много више ради да би обезбедило довољно кисеоника“.
Када су стигли до бивака, дочекао их је јак ветар. Уместо да наставе, направили су паузу.
„Мени се у почетку није свиђала идеја да правимо паузу у биваку, јер ми се журило. На крају смо остали сат и по, можда и више. Али испоставило се да је то била добра одлука. Неко је очигледно гледао прогнозу и знао да ће око 6.15 вјетар престати. Кад смо изашли, било је топло, без вјетра“.
На врху су били готово сами.
„Били смо међу последњима тога дана, али то нам није значило ништа. Имали смо врх само за нас. На врху смо били око 45 минута и није било апсолутно никога, осим нас шесторице“.
После првог успона већ је знао да на Мон Блан жели поново.
„Јако бих желио опет да одем, али следећи пут бих волио да буде са неким мени блиским и да ја будем тај који ће водити навезу. Сада ће ми, наравно, бити много лакше јер сам видио како све то функционише, од ледника па надаље“.
У групи је био и Зоран Павловић, човек који је прошле године попео Монт Еверест. Његово искуство било је драгоцено за целу екипу.
„На сву ту хладноћу и ветар, он је био у лакој обући, без рукавица, са рукама прекрштеним као да шета ливадом. Али то је човјек који је, сигуран сам, више од 300 дана годишње у планини“.
Ипак, поред физичке спремности, најважнија је псигичка снага.
„Глава је најбитнија. Онај ко је навикао да је стално у зони комфора тешко може ово да изнесе. Без обзира колико си физички спреман, мораш да будеш спреман да претрпиш хладноћу, зиму, кишу и све што планина донесе“.
Завршни успон од дома до врха трајао је око пет сати, а истог дана су се спустили све до Шамонија.
За разлику од очекивања, хладноћа тог дана није била највећи проблем. Већи противник био је умор.
„Није било хладно. Уопште. Али психички умор може да буде велика баријера. Сви смо слабо спавали. Лежиш, заспиш пет минута, па се пробудиш. И тако сви. Тешко је аклиматизовати се на тој висини“.
Један од проблема који је Џенан понео са собом били су жуљеви. После првог врха у Италији, на малим прстима обе ноге добио је жуљеве, због чега је одустао од тешких чизама планираних за Мон Блан.
„Био сам свјестан да у тој чизми не бих могао да се спустим. Жуљеви ми не сметају док се пењем, али кад се спуштам, сметају. Зато сам одлучио да на Мон Блан идем у лакшој обући. На мој предлог, сви су одлучили да иду у гојзерицама. На крају се испоставило да је то био пун погодак“.
У екипи су били планинари из Рожаја, Петњице, Ниша, Хрватске и Предејана.
Када је реч о опреми, Џенан признаје да је носио много више него искуснији планинари.
„Кад узмем ранчеве људи који чешће пењу такве врхове, просто се препаднем. На њима нема ништа. Они су навикли да пењу са литар и по воде, а ја не смем без три литре ни на Секулића брдо. Увијек носим и нешто резервно, топло, још једну јакну, чарапе, панталоне. Једноставно вучем много ствари за које знам да они немају“.
Слично је било и са одећом. Док су остали носили топлије зимске панталоне, Џенан се одлучио за Gore-Tex панталоне и више слојева испод њих.
„Више волим да ми је претопло него да ми је хладно, да се не лажемо. Горе сам имао мерино вуну као први слој, активни веш, дукс и још један слој преко тога. У ранцу су увек биле и перјана јакна и флис, за сваки случај. Овог пута нису ни били потребни јер вријеме стварно није било хладно“.
А када је реч о најбољем периоду за успон на Мон Блан, Џенан не мора много да размишља.
„Мислим да је тренутно најбољи период године. Баш смо изабрали прави тренутак. Било је – баш на време“.
Његова прича о Мон Блану, међутим, овде се не завршава. Већ сада размишља о новом успону. Следећи пут са људима који су му блиски, са више искуства и, како каже, са жељом да он буде тај који ће водити навезу.
Јер на великој планини, како је научио, до врха се не стиже најбрже. Стиже се полако, стрпљиво и заједно.
Верица Кијaновић
