Од дечака који је са 12 година први пут закорачио на кошаркашки терен до човека који је сачувао успомене на једну спортску епоху Пријепоља
У Музеју у Пријепољу недавно је свечано отворена изложба „КК Елан – пола века кошарке у Пријепољу“, којом је обележен значајан јубилеј клуба који је оставио дубок траг у историји пријепољског спорта. Изложба је окупила некадашње кошаркаше, тренере, спортске раднике и љубитеље игре под обручима, који су се присетили времена када је кошарка у овом граду била много више од спорта. Иза идеје да се сачувају успомене на једну генерацију, људе и године које су обележиле пријепољску кошарку, стоји некадашњи кошаркаш Раденко Стељић Стеља, иницијатор изложбе.
За њега кошарка никада није била само игра. Била је начин живота, место где су се стварала пријатељства, градиле личности и настајале приче које и данас живе међу Пријепољцима.
Раденко Стељић рођен је 1966. године у Пријепољу, а прве кошаркашке кораке направио је као дванаестогодишњи дечак. Била је 1978. година када је први пут дошао на кошаркашке терене, не знајући тада да ће га та игра пратити читавог живота.
„Ја сам као дечак са 12 година почео да тренирам кошарку. Отишао сам на те кошаркашке терене. Значи, 1978. године сам почео да тренирам кошарку, а до 1985. године сам био активан играч, као јуниор и повремено у првом тиму“, присећа се Стељић.
Било је то време када је конкуренција била изузетно јака. Југославија је тада била кошаркашка велесила, а пут до првог тима у „Елану“ није био нимало лак. КК „Елан“ такмичио се у јакој конкуренцији, а Пријепоље је имало генерације талентованих играча који су сањали велике резултате.
„Није било лако доћи у позицију да играш за први тим. Било је много талентованих момака из моје генерације, али и млађих и старијих. Тада је кошарка у Пријепољу била нешто више од спорта, била је покрет“.
Стеља се сећа времена када су кошаркаши били препознатљиви у граду, када су људи пратили њихове утакмице и када су спортски идоли били део свакодневице.
„То су биле локалне легенде. Били су асови, град их је волео, људи су се идентификовали са тим играчима. То је била читава прича и покрет“.
Међутим, његову играчку каријеру прекинуо је тежак животни период. Након одласка у војску са 18 година, озбиљно се разболео. Године борбе са болешћу удаљиле су га од свакодневног живота, али не и од спорта који му је помогао да поново пронађе снагу.
„На несрећу, тешко сам се разболео у војсци. Био сам авио-оружар на писти. Било је тада 52 степена на писти, а 48 у хладу, у Сомбору. После тога сам почео да се лечим и богами је то трајало једно десет година. Био сам ван свих токова живота, рада и осталог. Нисам био способан ни за шта, само сам пио лекове, спавао и тренирао“, присећа се Стеља тешко периода свог живота.
Лекари су му препоручили физичку активност, а спорт је поново постао његов ослонац.
„Ишао сам да играм фудбал, лекари су рекли да што више физичких активности имам, да се празним. Спорт ми је много помогао“, захвалан је он.
Када се опоравио, вратио се кошарци на другачији начин. Радио је са својим некадашњим тренером Милијом Томашeвићем у женском клубу, најпре као помоћни тренер. Био је то период поновног укључивања у друштвени живот и доказ колико спорт може да буде снажан ослонац човеку.
„Радио сам као помоћни тренер, чисто онако, да ме укључе, да ме социјализују, да ме поново врате у живот. То је трајало неколико година“, каже Раденко.
После тога, након рада у ауто-кући и периода после бомбардовања 1999. године, добио је прилику да кроз програм самозапошљавања покрене сопствену спортску идеју. Тако је 2000. године основао Кошаркашки клуб „Милешевац“, који постоји и данас.
Назив клуба није изабрао случајно. Инспирацију је пронашао у средњовековном граду изнад манастира Милешеве, желећи да повеже традицију, духовност и спорт.
„Осмислио сам пројекат за клуб и назвао га Милешевац, по средњовековном граду изнад манастира Милешеве. Хтео сам да спојим Светосавље и православље са кошарком, као што су то радили Јапанци са будизмом у каратеу“, објашњава он.
За њега та веза има посебно значење.
„Мени су лекари лечили тело, а Милешева душу“, наглашава Стеља.
Данас, када говори о стању кошарке у мањим срединама, Стељић каже да љубав према спорту и даље постоји, али да су времена другачија.
„Кошарка је у Пријепољу на том нивоу дечијем. Деца се играју, ту су пионири, кадети и јуниори. Али за нешто конкретно и озбиљније нема материјала“, оцењује он.
Проблем види у одласку младих и недостатку финансијске подршке.
„Живимо у таквом времену, без новца не можете ништа. Љубав, ентузијазам, воља и жеља су веома битни када кренете, али када се то претвори у озбиљан посао и бизнис, не можете без новца“.
Ипак, његова љубав према кошарци није нестала. Напротив, кроз изложбу у Музеју у Пријепољу покушао је да сачува сећање на једно време када је спорт спајао људе, када су кошаркаши били узори и када је једна лопта под обручем могла да окупи цео град. Јер за Раденка Стељића Стељу кошарка није само спорт. Она је део идентитета једног града, успомена једне генерације и прича која ће трајати све док постоје они који је чувају.
В. Кијановић
