Већ 36 година враћа живот индустријским електромоторима
У времену када многа занатска занимања полако нестају, намотавање и оправка електромотора постали су један од најдефицитарнијих послова. У Пријепољу се овим занатом већ 36 година бави Мехмед Хурић, једини регистровани мајстор ове струке у граду, којем на поправку електромотори стижу из Србије и Црне Горе.
Његов професионални пут почео је 1990. године у некадашњем Текстилном комбинату у Пријепољу, где је, како каже, имао срећу да занат учи од најбољих.
„Радио сам са врхунским људима. Покојни Јордан Дивац ме је увео у овај посао, а много сам научио и од електроинжењера Радана Дивца и Милоша Саковића, као и од Ивана Србљановића и Суља Лотрића. У фабрици није било дана да неки мотор не прегори. Радио сам све – од најмањих електромотора до великих индустријских погона. Ту сам стекао искуство које ми је касније много значило“, прича наш саговорник познатији као Меша.
Након 13 година проведених у фабрици, 2003. године отворио је сопствену радионицу СЗР Статор, у којој ради и данас.
„Тамо сам провео 13 година, а у својој радионици већ 23. То је укупно 36 година рада са електромоторима“.
Иако је завршио електротехничку школу за електродистрибуцију и далеководе, живот га је одвео у сасвим другом правцу. Данас је једини регистровани мајстор ове струке не само у Пријепољу, већ и у околним општинама, па електромотори на поправку стижу из Прибоја, Нове Вароши, Сјенице, Бијелог Поља, Пљеваља, Мојковца, Колашина и Ужица.
„Када прегори електромотор, стаје машина, а често и цео производни погон. Зато нема радног времена. Дешава се да радим по 12 или 15 сати дневно, јер свако жели да што пре настави производњу“.
Посао којим се бави захтева много више од саме физичке снаге. Намотавање електромотора подразумева добро познавање рада електричних машина, прецизност и велико искуство.
„Када прегори намотај, мотор мора да се врати у првобитно стање. Број намотаја, пресек жице, изолација и све остале карактеристике морају остати исте као када је изашао из фабрике. Ту нема импровизације“.
Посебно истиче да никада није штедео на квалитету материјала.
„Од првог дана користим изолацију Х класе, која подноси температуре до 150 степени. Она јесте неколико пута скупља, али једино тако могу да гарантујем квалитет. Уз то користим квалитетне лакове, изолационе папире, бужире и остали материјал. Сигуран сам у свој рад и на сваку поправку дајем годину дана гаранције“.
Током дугогодишње каријере радио је на бројним захтевним пословима, али неколико их посебно издваја.
„Један од највећих изазова био је електромотор од 160 киловата за ужичке Путеве. Када су у Ужицу чули да га је радио један мајстор из Пријепоља, нису могли да верују, јер код њих такве моторе ради читав тим. Тај мотор и данас ради без проблема. Посебно сам поносан и на мотор са три брзине за Месопромет из Бијелог Поља. Пре мене су га три пута поправљали, али без успеха. Код мене је урађен 2017. године и од тада није имао квар“.
Меша објашњава да посао не подразумева само намотавање, већ често и решавање механичких кварова у сарадњи са металостругарима и браварима. О сваком мотору води детаљну евиденцију како би у сваком тренутку знао његову историју поправки.
У радионици му данас помаже једино супруга Мирзета. Син је завршио Хемијски факултет и ради као професор, док је ћерка Таида дипломирала Информационе технологије на Техничком факултету у Новом Саду, добитница је Доситејеве награде и тренутно је на мастер студијама.
Иако је поносан на успех своје деце, свестан је да његов занат нема наследника.
„После мене није се појавио ниједан млађи човек који жели да ради овај посао. Половина посла јесте физички рад, али друга половина захтева велико знање и искуство. То се не може научити преко ноћи“.
Највећи изазов, каже, представља чињеница да сви очекују хитну поправку.
„Некад цео дан нема посла, а некад стигне десет мотора одједном. Свима се жури јер производња стоји. Тада нема одмора.
Иако се обим посла из године у годину повећава, признаје да га године сустижу.
„Од када сам отворио радионицу, посла је све више, а снаге све мање. Дешавало се да проведем и по 15 сати у радионици. Највише ме брине шта ће бити када једног дана престанем да радим. После мене први сервис који ради овај посао налази се тек у Ужицу“.
Његова прича није само прича о једном занатлији, већ и о занату који полако нестаје. Упркос деценијама искуства, хиљадама поправљених електромотора и поверењу које ужива широм региона, највећа брига овог мајстора није количина посла, већ чињеница да данас готово нема младих који су спремни да наставе посао од којег зависи рад многих фабрика и предузећа.
Верица Кијановић
