Драгана Шурц већ три године подржава рад Елиде Мекић, која готово три деценије помаже напуштеним животињама у Пријепољу
Некада се људи упознају случајно, а некада их споји иста идеја и потреба да некоме помогну. Тако су се пре три године повезале Елида Мекић из Пријепоља и Драгана Шурц, која већ деценијама живи у Канади. Њихово познанство почело је донацијом за храну за псе, а прерасло у пријатељство и вишегодишњу подршку Елидином раду.
Драгана је за Елиду први пут чула преко друштвених мрежа. Тражила је начин да помогне напуштеним животињама у овом делу Србије, а пажњу јој је привукао управо Елидин рад. Пре него што је одлучила да финансијски помогне, желела је да се увери коме даје свој новац и на који начин се помоћ користи.
„Првих шест месеци сам само посматрала њен рад. Пошто живим у Канади, свако јутро сам пратила шта ради, како изгледа њен дан, шта се дешава са напуштеним псима. Хтела сам да се, на неки начин, уверим да могу да јој верујем“, прича Драгана.
Када се уверила у Елидину посвећеност и транспарентност, помоћ је постала конкретнија. Донирала је новац за храну, ветеринарске трошкове и стерилизације, а помагала је и када је било потребно лечење тешко повређених животиња.
„Лида ми је сваки пут доставила рачун. Све је документовано и то ми је било јако битно. Могу да дам 300 или 500 евра, али не желим само да дам новац и да не знам где је отишао. Она ми је доказала да могу да јој верујем и да мој новац иде тамо где треба“, каже Драгана.
Посебно место у њеној причи има стерилизација, коју сматра једним од кључних начина за смањење броја напуштених паса. Елида је, према подацима које наводи, до сада учествовала у стерилизацији готово 3.000 паса. У почетку је трошкове појединачних стерилизација помагала управо Драгана, а касније су се у ову причу укључиле и организације из иностранства.
Једна од њих је шведска организација која подржава пројекте заштите животиња широм Европе. Захваљујући тој подршци, обезбеђена су значајна средства за велики број стерилизација. Драгана истиче да је управо Елидина истрајност била разлог због којег су се и други људи и организације заинтересовали за Пријепоље.
„Могла сам да изаберем било који други град. Али није ствар у избору града, већ у избору особе. Неко је морао да ми покаже да могу да имам поверења и да ће новац отићи у праве руке. Елида ми је то доказала“, каже она.
Током боравака у Пријепољу, Драгана није желела да Елидин рад посматра само преко фотографија и видео-снимака. Више пута је долазила и лично обилазила псе, посматрала њихово понашање и начин на који реагују на људе.
Управо ју је њихова социјализација посебно изненадила.
„Ја се паса не бојим, али ме је први пут толико одушевило колико су ови пси социјализовани. Намерно сам шетала и посматрала без Елиде, јер ме они не познају. Сваког пса који ми је пришао могла сам да помазим. То ми је било невероватно“, прича Драгана.
Један призор који је видела током последњег боравка посебно јој је остао у сећању. Пас је, док је дете пролазило улицом, стао између њега и одраслог човека који је пролазио јер је човек викао на дете. Драгана каже да јој је тај тренутак још једном показао колико се однос према животињама може променити када су оне збринуте, стерилисане и социјализоване.
За Елиду, међутим, све то није пројекат нити посао. То је начин живота.
„Кад нешто волиш, кад те нешто испуњава и када знаш да помажеш, онда то радиш од срца. Људи могу да причају шта год хоће, али мени је најважније да знам колико ми је образ чист и колико ми је душа мирна“, каже Елида.
Она готово три деценије помаже напуштеним животињама. Одлази тамо где је неко позове, у Велику Жупу, Бродарево, на гранични прелаз, у села и на друга места где људи пријаве напуштене или повређене псе. Њена прича, како каже, није прича о „луталицама“, већ о животињама које су људи напустили.
„Не могу да кажем да је то луталица. То је напуштен пас. Иза сваког тог пса постоји неодговоран власник. Када бих видела да неко избацује свог пса, нисам могла да окренем главу. Тражила сам да се пас чипује, стерилише и да се одговорно реши ситуација“, каже Елида.
И управо ту Драгана види још један важан део Елидиног рада, не само спашавање животиња, већ инсистирање на одговорном власништву, стерилизацији и спровођењу закона.
Обе сматрају да дугорочно решење проблема напуштених паса не може бити само склањање животиња са улице. Потребни су едукација, одговорно власништво, контрола напуштања паса, стерилизација и доследно спровођење прописа.
„Не тражим Нобелову награду. Не тражим ништа. Само тражим да се закон који већ постоји спроводи. Решење постоји. Само мора да постоји воља“, каже Елида.
Драгана сматра да би Пријепоље могло да буде пример другим срединама уколико би се различити актери удружили, од локалне самоуправе и надлежних служби, до грађана и организација које могу да пруже стручну и финансијску подршку.
„Зашто Пријепоље не би било један од водећих градова у Србији када је реч о решавању овог проблема? Не мора да буде Београд, не мора да буде Ниш. Зашто не Пријепоље?“, пита Драгана.
Њена подршка Елиди није завршена. Напротив. Сваке године, када јој обавезе дозволе, долази у Пријепоље. Тада време проводи са Елидом и псима којима заједно помажу, али и са људима из овог краја.
Иако живи хиљадама километара далеко, Драгана каже да јој је важно да помоћ не остане само на уплати новца.
„Ја ћу и даље бити ту да помогнем. Ово нису само пси. Ово је добробит једног града. Ако можемо да урадимо нешто добро, зашто не бисмо?“
А Елида, навикла да се годинама сама бори са проблемом који је већи од једне особе, каже да јој је највећа подршка управо спознаја да њен труд неко види и разуме.
Можда је зато и најтачнија реченица којом Драгана објашњава зашто је, међу многим градовима и људима којима је могла да помогне, изабрала баш Пријепоље.
„Није ствар у избору града. Ствар је у избору особе којој можеш да верујеш.“
Ања Пузовић
