Много сличности у менталитету, историји и култури деле Срби и Шкоти иако су географски удаљени. Капедунум је био најјужније утврђење келтског племена Скордисци у Златиборском округу, престолонаследници Чарлс и Александар су заједно учили средњу школу у шкотском Голдстоуну а заједничко за горштаке из шкотског Дандија и српског Пријепоља су дестилирана пића, џем, новинарство и фудбал. Фудбалери пореклом са наших простора су играли фудбал у Шкотској одакле је Божидар С. Стевовић своја знања и вештине стечене у средњој школи у Дандију пренео у Пријепоље. Да би се боље схватио развој пријепољског фудбала у овом енциклопедијском чланку наведене су чињенице које не смеју да се забораве ни после Првог века фудбалске игре у Пријепољу.
Аустро-Угарска Монархија је објавила рат Краљевини Србији 28. јула 1914. године чиме је започела Први светски рат, а Пријепоље и Милешевски срез, као погранични регион према тадашњој аустроугарској територији, су се нашли на директном удару ратних дејстава, претрпевши огромне људске жртве и тешку трогодишњу војну окупацију 1915-1918. године. Из Милешевског округа мобилисано је 1.643 борца, што је, сразмерно броју становника, највећи број учесника у рату одмах иза Београда, од којих је преживело само 301 пријепољских ратника.
Да би се заштитили млади и обезбедила будућност Србије после рата већ 9.11.1915. године са Француском је потписан посебан споразум о образовању по коме се деца ослобођена од војне службе шаљу у Француску где је оперативац од поверења председника владе Николе П. Пашића и секретар посланика Миленка Р. Веснића у посланству Краљевине Србије у Паризу био заслужни Каменогорац др. Михајло О. Глушчевић који је такође био и помоћник генерала Михајла П. Рашића у српској војној мисији при Француској Врховној Команди у Шантији.
Суочена са синхронизованим нападом Немачке, Аустроугарске и Бугарске, Врховна команда је 25. 11.1915. године донела историјску одлуку да одбије капитулацију и нареди повлачење преко Црне Горе и Албаније ка Јадранском мору. Док су у околним планинама деловали комитски одреди, Ужичка војска и Лимски одред држали су положаје у долини реке Лим као кључни транзитни правац и одступница за трупе које су се повлачиле из западне и централне Србије према Скадру, Љешу, Драчу и Валони. Процењује се да је током овог егзодуса живот изгубило више од 240.000 војника и цивила
Преживели у повлачењу са војском из Пријепоља у Грчку и контигенту за Француску па Шкотску био је и Стевовић Божидар (Пријепоље 1903 – 5.8.1961. Београд) од оца Сава (Пријепоље 1874-1932 Београд) трговца и мајке Магде (Риста) Хаџи-Петровић (Пријепоље 1873 – 1931 Београд).
Почетком 1916. године, бродови су пребацили српску војску и народ на грчко острво Крф и Видо у Јонском мору. Како је већ било испреговарано 16.03. у Паризу са Српским добротворним фондом из Лондона, Никола Пашић је наредио 26.03.1916. да се 360 нераспоређене деце пребаци на школовање у Велику Британију тако да их је 308 остало у Швајцарској, 328 у Русији, 700 у Грчкој док се у Француској школовало чак 3171 ученика.
Српска деца са острва Видо, надомак обале Крфа, укрцани су на француску крстарицу „Савоја” који се упутио према Месини на Сицилији. Од Месине, „Савоја“ је наставила пут ка француском острву Фриул код Марсеља, где су провели две недеље у карантину. Одатле су се искрцали у Ајачију, на Корзици, а затим су бродом „Балкан” превезени са Корзике у Марсељ, где су провели два дана под британским старатељством. Затим су из Марсеља возом отпутовали у Париз, где су провели три дана, те су пребачени у Авр, одакле су се укрцали на брод по имену „Вера” који их је превезао у Саутемптона одакле су превезени возом до Лондона, у Оксфорд и Кембриџ, одакле су даље слати на своја коначна одредишта.
Подељени у пет група са пет српских учитеља – Милан Мајзнер, Драгутин Суботић, Славко Шећеров, Милан Луковић и Милорад Ванлић – прва група од 145 дечака пристала у Саутемптон 25.04.1916. године је смештена у Карингтон Хаусу у Дептфорду, предграђу Лондона и убрзо је Српски добротворни фонд омогућио њихово распоређивање широм Велике Британије.
Доброчинством трговца јутом Џорџа Бонера већ 20.01.1917. група дечака је била смештена у хостел у Фернбреу, а бригу о њима водила је домаћица пансиона, госпођица Ени Л. Бег док их је А.С. Картер учио енглески језик. Старешина српске ученичке колоније у шкотском Дандију (25) био је професор Милорад Ј. Ванлић (Београд 1889–1968 Београд) , а чинили су је (14): Драгољуб Николић, Миленко Васић, Милорад Јевђовић, Бранислав Ковачевић, Моша Албахари, Михајло Ванђеловић, Стојан Браловић, Душан Симоновић, Јован Лазић, Радомир Ђорђевић, Михајло Ложичковић, Никола Николић, Милан Јовановић и Велимир Николић, који су похађали Академију Харис; затим (9), Божидар Бркић, Бошко Деретић, Душан Божјаковић, Миодраг Димитријевић, Владимир Оровић, Божидар Филиповић, Миленко Матић и Александар Стаменковић и најмлађи Божидар Стевовић, који су се образовали у Средњој школи Дандија, као и Миодраг Мишић и Бранислав Радосављевић, који су радили у трговини.
Успешно се опорављајући, савлађујући језик, школско градиво и ваннаставне активности дечаци су 28.06.1919. године напустили Данди и вратили се у Србију а неки су наставили школовање у другим универзитетским градовима Велике Британије.
Пре Првог светског рата, фудбал се углавном играо импровизованим лоптама од платна и вуне а са оснивањем фудбалског савеза (14.4.1919) и наглим порастом популарности овог спорта, дошло је до његовог ширења у унутрашњост земље. После Првог светског рата у Пријепољу је играло укупно осам фудбалских тимова на три локације а организовани фудбал је почео да се игра са кожном лоптом са пертлама и гуменим мехуром на надувавање коју је донео први тренер Божидар Стевовић пошто је у пријепољски “Подмладак” КПД ујединио “Слогу” и “Напредак”. Божидар је играо фудбал у средњошколском тиму Дандија и по том моделу је 1920. основано Културно – просветно друштво „Подмладак“ чија спортска секција је играла фудбал на „Мегдану“ код данашње основне школе “В.П. Валтер” и у којем је Божо играо бека и био тренер. Oдласком те генерације на даље школовање наследник “Карађорђе” СК је 1924. године ујединио “Раднички”, “Будућност” и “Јединство” такође да би играо међуградске утакмице после чега је 1926. године основано и данашње “Полимље” РСК.
Дуготрајан боравак српских ученика и студената у иностранству, имали су огроман утицај на развој спорта у Србији након завршетка Великог рата. Знање стечено током боравка у иностранству ученици и студенти су по повратку у домовину искористили и за оснивање спортских клубова. Хвала Дандонијанци!
Дејан М. Глушчевић
Насловна фотографија: К.П.Д. “Подмладак” 1920 са лева стоје: 1.Несторовић, 3.Минић Раде полутка, 7.председник Богдановић Андрија; седе: 5.СТЕВОВИЋ Божидар бек, 7.Обућина Мирко центарфор, 9.Рељић Рацо; лежи голман Минић Светомир (неидентификовани Ђоковић Илија бек, Ратковић Милош десно крило, Томашевић Вуко лево крило, Зиндовић Васо полутка, Досковић Рајко центарфор, Вељовић Мехмедалија везни, Чичић Авдо везни, …)
*Уколико имате информације о Божидару Стевовићу (1903-1961), његовој супрузи Марији (1912 -2004), потомцима или о наведенима из те генерације у чланку молимо вас да се поводом 110 година од доласка српских ученика међу Дандонијане обратите редакцији листа Полимље.
*Овај текст, посвећен организованом фудбалу у Пријепољу и веку постојања ФК „Полимље“, подржао је E.S.-KOMERC DOO PRIJEPOLJE.
E.S.-KOMERC DOO PRIJEPOLJE препознаје значај очувања спортске традиције и подршке спорту у локалној заједници.
