Возом ка сну, клавиром ка успеху
Када говоримо о људима чија је професија музика, обично помислимо на
нашег Џенана, Аца или Бобана, и многе друге које виђамо на друштвеним
мрежама или ТВ екранима. Помислимо и на оне који наше најлепше тренутке
на прославама учине лепшим и свечанијим. Ретко ко се сети да постоје и они
који стварају и негују неку другу врсту музике, раде у образовним
институцијама, завршавају докторске студије, имају велике концерте или
спремају нове нараштаје за нове подвиге и велика дела. Данас разговарамо
управо са једном Пријепољком која се из тог угла бави музиком.
Ружице, кад неко каже – музика је мој живот, како ти то доживљаваш и
кад си препознала да је то истина?
„Када сам на Фестивалу музичких и балетских школа Србије освојила
награду као ученица Музичке школе Пријепоље, неко из радија (Полимље) је
дошао да интервјуише моју другарицу Владанку Малешић и мене. Тада сам
као одговор на неко слично постављено питање рекла: ,,Клавир је мој
животни позив!“ Касније је ово постала анегдота у оквиру моје породице,
било је смешно да дете од десет година има идеју о професији. Ипак,
обистинило се. Тако да, ослушкујте децу, снови су некада достижни“.
Који ти је био први сусрет са клавиром и зашто баш клавир? Отац Слобо
је такође свирао и још увек воли да засвира и запева, био је и директор
Дома културе, неке од сестара су такође завршиле музичку школу, али
шта је било пресудно да и ти заволиш музику и завршиш музичку школу?
„До своје тринаесте године сам живела у Пријепољу, али могућности које
смо у то време, црних деведесетих, имали у нашој малој средини, биле су
изванредне за васпитавање и стасавање уметничких сензибилитета. У нашем
граду, као дете сам слушала концерте познатих српских музичара, гледали
смо представе из београдских позоришта, долазили су сликари, вајари,
књижевници. Јасно се сећам дана када је клавир ушао у наш стан а имала сам
свега пет година. Мој отац је свирао а ми смо певале у време рестрикција
струје, под свећама. Сада разумем да је то био сјајан начин да деца науче да уз уметност превазилазе тешке животне ситуације. У Пријепољу сам почела
да учим да свирам са шест година, прво у класи Грете Шећеркадић Гановић,
а затим у класи Миленка Бајића. У четвртом разреду основне музичке школе,
пола године је у Пријепољу радила Данијела Кљајић, која је у Кијеву
завршила студије хармонике али је у нашој школи, срећном околношћу за
мене, предавала клавир. Она је успела да препозна моју љубав према свирању
и да ме усмери ка уметности. Моја породица и драги наставници су свакако
одговорни за то што културу и уметност доживљавам као своје природно
место под сунцем“.
У тешко време одлазиш на пријемни сама, у држави је криза, тешко се
живи, сестре су ти већ у Београду. Јеси ли имала трему и подршку на
пријемном? Јеси ли икада посумњала у свој избор и шта су били твоји
планови тада?
„Нисам сумњала, знате како се каже: ,,Не зна дете шта је сто кила!“ Сећам се
да ме је наставник математике Рефик, из најбоље намере упозоравао да не
излазим на само један пријемни, али сам ризиковала вођена јасним циљем.
Увек сам наилазила на помоћ и подршку тамо где је нисам очекивала. На
пријемни сам ишла сама, била је велика немаштина, било је за једну карту
путничким возом и за нешто мало да се има у Београду. Воз се покварио,
нема мобилних телефона, мрак пада, сви путници су прелазили у пословни
воз, за који је требало доплатити. Архитекта Видојко Удовичић из Прибоја,
нашао се у возу са супругом и ћерком, имао је мобилни телефон и помогао
ми је да се јавим родитељима и пронађем сестре у Београду. Моји родитељи
су му вечно захвални! На пријемном сам била одлична и ту почиње мој рад
са професорком Маријом Тасовац која је моја највећа подршка и пријатељ за
сва времена. А како се генерације смењују, дошло је време да сада ја учим
њеног унука да свира“.
Академију уписују само талентовани и одабрани средњошколци, је ли ту
било проблема?
„Уз помоћ врхунских музичких педагога, Марије Тасовац и Милице Бисенић
Васиљевић, музичку академију сам уписала без проблема. Студирала сам код
изврсних пијаниста Маје Рајковић и Дејана Суботића. Ове године сам докторирала на одсеку за камерну музику, бавила сам се музичком
литературом која је спој класичне и џез музике. Наше високошколско
образовање је и даље изузетно и доступно људима који желе да се
усавршавају. Знање и упорност увек победе!“
Да ли си пожелела да се вратиш у Пријепоље и помогнеш новим
талентима да се остваре у твојој професији? Сматраш ли да наша
музичка школа има капацитете да изнедри и упути нове таленте твојим
путем?
„Нисам добила прилику да радим у нашој школи у Пријепољу, иако сам
након завршених основних студија на Факултету музичке уметности
конкурисала да радим као наставница клавира. Каснило је уверење о
дипломирању па су ме одбили због непотпуне документације. Моја идеја је
била да своје знање пренесем на нове нараштаје ученика, што сам успела
кроз средњошколско образовање деце из Пријепоља која су долазила у
Београд. Лејла Шантић и Ена Баковић су дипломирале у музичкој школи
,,Мокрањац“ у мојој класи. Дивно је било радити са њима!“
По завршеним докторским студимама, радиш као професор, шта
планираш у наредном периоду? За све сате мукотрпног вежбања,
одрицања и учења, оно што имаш да ли је вредело? Кад би поново бирала,
да ли би опет возом кренула на пријемни?
„Радим као наставница, свирам са својом сестричином Дором Трифу која је
сјајна млада виолончелисткиња. Имам неколико камерних састава (као бенд у
популарној музици) у којима свирам са својим пријатељима. Имам мир у
души и то је највећа вредност у данашње време. Живим скромно, радим оно
што волим са људима које поштујем и задовољна сам. Не бих мењала ни
добра ни лоша искуства, због њих сам оно што сам“.
Родитељи су ти и даље у Пријепољу. Да ли је место окупљања свих вас и
даље Пријепоље?
„Лети се окупљамо, волимо да посетимо Седобро и Виницку, села у којима
смо одрасле. Ана током лета долази у Србију из Америке где живи са
супругом и двоје деце. Јелица је успешна београдска адвокатица, а Невенка је продуценткиња. Током лета буде пуна кућа деце што је највећа радост за
наше родитеље“.
Како сада видиш Пријепоље и шта би поручила нашим Пријепољцима?
„Увек у својој биографији наводим да сам из Пријепоља. Спонтано то чиним,
иако сам у Пријепољу завршила само основну школу, наш град је врло важан
за мој осећај личног идентитета. Пријепоље доживљавам као космополитски,
отворен за различитости, као средину која је увек подржавајућа јер су људи
топли, брижни и бритког ума. Ваљда је до свих људи које срећем када дођем.
Увек доводим пријатеље и сви желе да дођу поново. Прошлог лета сам
посетила Јабуку и била сам потресена стањем објеката и културних
споменика. Надам се да ће се то променити јер ко не чува оно што има, чему
може да се нада у будућности“.
Владимир Бабић
