Иако је прошла скоро деценија откако је отишао из Пријепоља, још увек кад се помене Дом културе, изворне певачке групе, гуслари, КУД „Дома културе“, као и светли дани „Светлости“ и гашење истих не можемо а да се не сетимо човека који је оставио дубоке трагове у привреди и култури нашег града. Увек је био спреман да се од срца насмеје, довољно храбар да пркосно стане у одбрани својих ставова и уверења. Мој саговорник овога пута је Љубиша Савковић.
Љубиша, рођен си у Горњим Горачићима, средњу школу си завршио у Сјеници, брат и сестре су отишле далеко од завичаја, а ти дође у Пријепоље. Како се то десило?
„Да, рођен сам у Горњим Горачићима, најудаљенијем селу општине Пријепоље испод Јадовника у фебруару и, како ја то обично кажем, рођен сам на пртини. Две старије сестре и брат су присуствовали мом рођењу. Бабица је била једна баба из села. Кад сам се родио неко је старијем брату рекао да је добио брата и да ћу му узети санке, а он је рекао да не да и да ће ме бацити у поток. Тако је, док су ми пресецали пупчану врпцу, већ почела борба за опстанак. Струју смо добили тек када сам завршио основну школу у Аљиновићима 1976. године. Био сам један од три вуковца у тој школи. Исте сам године уписао Гимназију у Сјеници само са још једним другом из генерације. Изабрао сам Сјеницу само зато што ми је требало два и по сата пешке, а до школе у Пријепољу шест сати. Па ти сад израчунај колико је то опанака за четири године, а опанци били скупи. Колико је та Гимназија била тешка само ћу рећи да је први разред уписало 14 одељења а завршило седам. Факултет сам завршио у Крагујевцу, јер ми је старији брат већ тамо радио, а отац направио кућу за синове. Родитељи су нам остали сами у селу па сам се вратио да будем близу њих. Текстилни комбинат је тражио четири дипломиране економисте, а ја сам био један од тројице који су примљени. Тако долазим у Пријепоље и био сам подстанар 10 година, срећан због тог избора, јер сам се бар мало одужио родитељима“.
Некако тихо угаси се наша „Светлост“. Је ли могло више да се уради?
„Што се тиче Светлости, она је требала да се угаси још деведесетих година, тада су дошли у Љубишу Миодраговића, где сам већ био запослен, да ме моле да им будем директор. Били су у толико лошем стању да то нико није хтео да прихвати. Ја, млад и луд, прихватим. Општинска власт је наравно била против, јер се већ знало да сам велики антикомуниста али нису имали куд, нико други није хтео. Тада је била тешка борба поделити плату, а ја сам за 11 година поделио сваку. И то је било на просеку општине Пријепоље. Чак су и после мене поделили три које сам ја већ био зарадио. Мало људи данас зна да је Светлост поред Елана била једина фирма која је по закону претворена у акционарско друштво. Акције је добило њихових 60 радника. Касније су се одрекли акција и вратили на старо, та би се локација бар продала и сви би добили добре паре“.
Када си именован за директора „Дома културе“ је ли обећавала та функција?
„За директора Дома револуције сам именован у марту 2005. године. Дао сам предлог Скупштини да се име промени, тако да сам ја и кум Дома културе. На то место сам дошао након доласка, како то кажу, нове демократске власти или, боље рећи, пропасти. Нисам имао неко искуство у култури али сам на месту директора већ био 11 година и није ми био проблем да се снађем. Чак је било много лакше, јер су плате биле обезбеђене“.
Јеси ли задовољан свим што си урадио на тој функцији?
„Наравно да сам јако задовољан свим што сам урадио на том месту. Трагови мог рада и данас се могу видети у Дому и око њега. И даље преписују план и програм рада који сам ја писао. Једино су додали понешто из Новог Пазара. Чак преписују и дописе које сам писао. Једном су заборавили да избришу моје име на дну дописа, па ме пријатељи звали да питају да се нисам вратио. Поставио Светог Саву у ронделу, обновио рад позоришта након шест година, организовао прво такмичење позоришта Западне Србије. Након два месеца рада основао сам КУД Дома. Основао сам и Клуб књижевника, поново обновио песничку манифестацију На пола пута. Изворну групу Јабука и гусларско друштво ставио сам под капу Дома културе. Сопотничке изворе пребацио на Јабуку под именом Мостови Балкана у мом мандату. Име смо, заједно са професором Драгославом Девићем, осмислили. Видите које сам певаче доводио на Јабуку, а кога доводе данас? Унапредио сам и рад ликовне колоније Милешева. Све што има скулптура око Дома, слика на Дому, слика на аутобуским стајалиштима и много слика у Депоу су све из мог периода. Дечурлијада, Бум фест све не то настало у мом мандату. И у монографији Дома културе, аутора Милана Цмиљановића, која је на жалост оштамана на папиру на ком се штампа и лист Полимље, остало је забележено шта је све урађено у тих десетак година које сам провео у Дому културе“.
Политика је немилосрдна, смењен си и морао си кренути даље. Је ли могуће да си један од ретких функционера за које није било места у граду?
„У Србији се све може опростити осим успеха! Неким проусташким елементима, који нажалост и данас владају Пријепољем, је засметало то што се на Јабуци држи здравица и крсти, што други пут доводим Жикину шареницу, која је била за њих српска емисија. Они су, уз помоћ неких српских љигаваца којима је дупе важније од образа, успели да ме протерају. Добро знам и неке судије које су подмитили да изгубим судски спор да се не би вратио на посао. Преко истог судије су куповали и дипломе за своје кадрове. Нажалост ја томе нисам могао да се супроставим. Колико сам био фер и ничим оптерећен можете видети и из податка да сам у том периоду у Дом запослио четири радника исламске вере. Све у циљу да ми не кажу да су мало заступљени у култури, све им дао на изволте. А онда су троје од то четворо ангажовани да ме сломе и оставе без хлеба. Само захваљујући мом поштењу и што ми је све било чисто нису успели да ме стрпају у затвор, а то им је био главни циљ. Једни директор коме је суђено што је, наводно, раднику дао за један бод већу плату и тако оштетио државу. А тај радник је била она четврта муслиманка коју сам запослио и која није пристала да ради против мене да би ме стрпали у затвор. Још тад су се ти проусташки елементи заклели да ће је због тога истерати с посла. Заиста је јадно и жалосно чути шта тој жени данас раде и кроз какву тортуру она пролази. Био је то заиста тежак период за мене и моју породицу, али не каже се залуд свако зло има и своје добро“.
Шта мислиш о политичкој сцени Пријепоља?
„Па шта рећи, а не заплакати? Јадно, тужно и жалосно. Ко никад није ништа радио нити је знао радити данас седи у општинској власти и као нешто ради. Цену тога наравно плаћају грађани, јер већи део буџета општине се прелије у руке оних који владају онима који као врше општинску власт. Кад се само сетим када смо 1989. године прогонили Мила Дивца и тадшњу власт ко је могао и сањати да ће данас доћи до овога и владати овакви“.
Како видиш Пријепоље сада и да ли би се вратио и под којим условима?
„Пријепоље је леп град и носим га у души и данас. Нажалост, тек са ове удаљености видим да ту људи немају ниакакву перспективу. Зато се нико и не враћа. Вратио бих се као пензионер да учим пецати рибу. Тамо имам много добрих људи и имам много пријатеља са којима се увек радо виђам. Колико је Пријепоље данас мртав град може се видети и по томе што сам са више пријатеља разговарао да организујемо један меморијални турнир у знак сећања на прерано умрле фудбалере Зорана Мосуровића, Ивка Новковића, Зорана Тмушића и Мирка Ћоса али су ми сви рекли да нема ко. А то су све били тако добри људи и фудбалери“.
Скоро из захвалности за све што си урадио за удружење гуслара био си посебно позван на Меморијал Радиша Томашевић. Шта за тебе представља тај догађај? То је задњи пут кад си боравио у граду. Кад те можемо поново очекивати?
„Ето баш и приликом те посете и кад год дођем у Пријепоље ја сам пресрећан, јер има толико људи који ме још памте и који желе да ме виде. То је једна дивна манифестација и свака част мојим пријатељима из Гусларског друштва који то организују. Треба се сећати добрих и честитих људи који су задужили град, а Радиша је сигурно био тај. Ту сам се заиста осећао предивно, толико сам пријатеља поново видео и братски загрлио“.
Љубиша, много тога смо заједно прошли, појели бар „кило соли“ са заједничим пријатељима, неки су те терали из града, други жале што си отишао. Шта ти после оволико година мислиш о свему томе?
„Када све саберем, ту сам провео 30 година лепог живота. Ту сам момковао, одгајио двоје предивне деце, какву само господ Бог може да да. Провео сам у кафани бар 10 година. Било је све лепо и занимљиво. Путовања са КУД-ом и Позориштем, изворном групом Јабучанима, толико разних манифестација и дружења. Стварно се имам чега сећати. Али, када би ме питали шта бих данас највише волео, рекао бих – Одиграти једну фудбалску утакмицу поред Лима са другарима са којима сам некада играо“.
Волиш ли Пријепоље и Пријепољце још увек?
„Наравно да волим Пријепоље. Пријепоље је леп град, носим га у души и данас. Али, нажалост, тек са ове удаљености видим да ту људи немају никакву персективу. Зато се нико и не враћа. Тамо живе људи који имају добру душу и ја сам тамо оставио душу и дао сам аманет да ми и кости врате у моје Горње Горачиће. Једино ме ниси питао како сам? А о томе ћемо други пут. Јој, шта би још све имао да ти причам“.
Владимир Бабић
