После пола века, некадашњи матуранти 23. генерације Гимназије „Проф. Бранко Радичевић“ поново су сели у школске клупе. Уз Дан општине Пријепоље, град је ових дана оживео успомене једне младости, а школски ходници поново су испуњени осмесима, загрљајима и причама које су чекале педесет година да буду настављене.
Јубиларне матуре нису само датум у календару. Оне су сусрет са прошлошћу, прилика да се поново окупе људи које су спајале школске клупе, професори и године које се памте читавог живота. Управо такав сусрет приредила је 23. генерација матураната Гимназије „Проф. Бранко Радичевић“, која је обележила пола века од завршетка школовања у петак, 10. јула.
Окупљање је почело у зборници Пријепољске гимназије, а пре првих разговора и сећања одржан је минут ћутања у знак поштовања према 22 школска друга и другарице који више нису међу њима.
Била је то генерација, када су четири одељења бројала око 120 ученика. Од њих се на обележавање великог јубилеја одазвало више од педесет, што је, како су организатори истакли, изузетно велики одзив.
Те 1976. године Југославија је живела велике тренутке. Кроз Пријепоље је 28. маја први пут прошао воз пругом Београд–Бар, постхумно су објављени Андрићеви „Знакови поред пута“, Бети Ђорђевић је на „Београдском пролећу“ певала „Почнимо љубав из почетка“, „Партизан“ је постао шампион државе у фудбалу и први пут првак Југославије у кошарци, а у Пријепољу је започета изградња Дома револуције. Истовремено, из клупа пријепољске гимназије излазила је 23. генерација матураната, пише новинар Милан Цмиљановић.
Педесет година касније много тога се променило. Возови кроз Пријепоље пролазе све ређе, неке песме и књиге неправедно су пале у заборав, а времена су постала другачија. Али оно што није избледело јесу пријатељства и успомене. Управо зато је порука организатора била једноставна и снажна: „Кад, ако не сад? Ко ће чекати стоту? Не дај се генерацијо, дођи и победи културом сећања.“
Један од организатора окупљања Милан Цмиљановић истиче да је реч о генерацији која је увек неговала дружење и никада није прекидала традицију прослава јубиларних матура.
„Посебно ме радује што је ово била веома успешна генерација, многи су завршили факултете и изградили завидне каријере. Али, изнад свега памтим људску доброту коју смо понели из својих породица и надоградили у гимназији, уз наше професоре. Зато можемо да кажемо да смо били и остали успешна генерација“, рекао је Цмиљановић.
После дугог низа година на окупљање је дошла и некадашња новинарка Телевизије Црне Горе Снежана Никчевић, која данас живи у Подгорици.
„Толико лица препознајемо, нека само наслућујемо. Као да нас је време променило само споља. Нисмо више физички исти људи, али топлина је остала. У првим сусретима препознајете оне са којима сте делили младост, снове и вредности које време није успело да избрише“, рекла је Никчевић.
Посебну емоцију носио је сусрет са професором Нешком Пузовићем, коме је ова генерација била прва којој је предавао, одмах по доласку у школу 1974. године.
„Одлично их се сећам, јер су били моја прва генерација. Били су изузетни ученици. Тада су се оцене теже добијале, али се много више радило и учило. Ове сад генерације мање раде, више се боре за оцене, а мање за знање. Посебно ми је драго што су се окупили у оволиком броју. Имао сам и генерације које су славиле двадесет или тридесет година матуре, али овако велики одзив нисам доживео“, истакао је професор Пузовић.
Осмехе и аплаузе измамио је и духовити „час“ који је одржао Милета Безаревић, подсетивши своје школске другове на време када су полагали матурске испите док је кроз Пријепоље пролазио Плави воз и када је читав град живео у духу великих догађаја тог времена.
„Мили Боже, лијепа ли дана! Дружина се окупила стара. Кршни и сједи момци и предивне дотеране цуре, који пола века славе од матуре. Крајем маја дочекасмо локомотиву Плавог воза и друга Броза. Док су возови кроз Пријепоље трубили и свирали, ми смо полагали завршне испите. У то време, у оној Југославији одигравало се Европско првенство у фудбалу, ми смо дошли до полуфинала, а даље нам судбина или срећа није дала. А и у нашем граду у то време била је узаврела атмосфера“, део је говора Безаревића.
Уместо школских лекција, овога пута на распореду су биле успомене, смех, загрљаји и обећања да се неће чекати нових педесет година за следећи сусрет. Јер, како су матуранти поручили, највеће богатство које су понели из гимназијских дана нису биле само оцене и дипломе, већ пријатељства која су успела да надживе пола века.
Верица Кијановић
