Пријепоље је изнедрило много великих људи, који су у једном тренутку
осетили да им је тесно и да би, за остварење својих личних и пословних
планова, требало отићу у неко веће место. Међу њима је и Миле Баковић,
наш данашњи саговорник. Подгорица, место где сада живи и није неко
иностранство, није ни нека даљина, па бисмо могли рећи, да Миле никада
није ни отишао из Пријепоља.
Миле, чега се најрадије сећаш из периода одрастања?
„Одрастање у Пријепољу је привилегија коју схватиш тек касније. Моја
сјећања су нераскидиво везана за обале Лима и Милешевке, за несташлуке са
другарима, за мирис јабука које су у оно вријеме расле поред магистрале,
звукове чаршије и корзоа. Најрадије се сјећам оне безбрижности, дугих
љетњих дана проведених у истраживању околине, игара које су нас несвјесно
припремале за живот. Можда, заправо сигуран сам, да је баш то младалачко
„копање“ по скривеним кутовима, близина римског насеља на Коловрату
(које се истраживало баш у вријеме кад сам стасавао за студије), мистерије
утврђених градова Милешевац и Џурово, те вансеријска љепота манастира
Милешеве, усадило у мени клицу археолога. Пријепоље је тада било град у
којем је свако свакога знао, гдје је комшија био род рођени, а та топлина
људских односа је нешто што и данас носим као највриједнији пртљаг.
Пријепоље је у том периоду одисало грађанским духом – улица у Подвароши
је мирисала на дух Париза, а Валтерова улица је показивала раскош махале са
препознатљивим кућама. Био сам веома поносан јер је Пријепоље носило
епитет једног од најчистијих градова“.
После факултета, вратио си се у родни крај, па опет отишао из
Пријепоља у Подгорицу. Које послове си радио и да ли би отишао да си
овде могао добити адекватан посао?
„Након студија археологије сам се вратио, али сам неколико година био без
посла. У том периоду сам најчешће био ангажован као археолог сарадник на
истраживању налазишта у Војводини, Црној Гори и источној Србији
(пројекат заштитних истраживања због изградње ХЕ Ђердап II). Желио сам да радим у Пријепољу, хтио сам да своје знање примјеним тамо гдје сам и
почео да маштам о прошлости, а и моја прва археолошка искуства везана су
за истраживање Коловрата. Струка попут археологије захтијева специфичне
услове, музејске фондове и истраживачку базу коју Пријепоље у том
тренутку, нажалост, није могло у пуном капацитету да ми пружи. Да сам
имао прилику да се у струци остварим код куће, вјероватно никада не бих
спаковао кофере. Одлазак је био тежак, онај мучан осјећај кидања коријена и
остављања спокоја. Да нисам имао снажну подршку својих другара,
вјероватно не бих отишао. Подгорица се наметнула као логичан избор –
током студија сам радио скоро на свим истраживањима која су се у то
вријеме дешавала у Црној Гори. Пред дипломски ми је чак био понуђен
посао, али тада нисам био спреман за одлазак. Ипак, 1997. године дошла је
понуда коју нисам могао одбити – ангажман у Центру за археолошка
истраживања Црне Горе, институцији која је пружала професионалну
ширину са значајним ингеренцијама“.
Која су најзначанија истраживања и искуства која су обележила твоју
каријеру?
„Након рада на мјесту кустоса у Музеју у Пријепољу, каријеру сам наставио
у Црној Гори, гдје сам по доласку завршио и постдипломске студије. Радио
сам као истраживач у Центру за археолошка истраживања Црне Горе и као
самостални савјетник у Управи за заштиту културних добара, док сам данас
ангажован у Центру за конзервацију и археологију. Као истраживач,
руководио сам или учествовао у раду десетина домаћих и међународних
тимова. Ипак, посебан професионални и лични понос осјећам због учешћа у
археолошким истраживањима манастира Милешева. Имао сам ријетку част
да непосредно истражујем гробна мјеста Светог Саве и краља Владислава,
као и келије Светог Василија Острошког у манастиру Тврдош код Требиња.
Сусрет са таквим светињама оставља траг који превазилази чисто
професионално искуство. Аутор сам бројних научних радова, међу којима
бих издвојио истраживања о кнежевским гробовима из раног бронзаног доба.
Током професионалних боравака у Америци, Русији и бројним европским
градовима, стекао сам драгоцјена искуства која човјека оплемењују и
подстичу на предан рад“.
У Подгорици си успио да се оствариш? Кад је било најтеже?
„Подгорица ми је постала други дом, град у којем сам професионално сазрио,
остварио се као родитељ и формирао круг нових пријатеља. Пут до успјеха
није био поплочан само старим римским путевима које истражујем, већ и
великим одрицањем. Најтеже је било на самом почетку – доказати се у новој
средини, изградити име у стручним круговима и, упоредо са тим, савладати
носталгију. Било је тренутака када су пројекти били исцрпљујући, када се
радило на терену по сунцу и киши, али сваки нови артефакт који би угледао
свјетлост дана био је потврда да сам на правом путу. Услиједили су пројекти
истраживања изузетно битних налазишта као што су Дукља, Црвена стијена и
дрги. Прије више од 20 година поставио сам темеље модерног истраживања
Црвене стијене, једног од најзначајнијих налазишта у Европи. Та
истраживања су још увијек актуелна и спроводи их међународни тим (у
основи црногорско-амерички), у којем учествују стручњаци из двадесетак
земаља свијета. Поред овог бих издвојио резултате који се односе на
миграције и социјалну диференцијацију на прелазу из IV у III миленијум
прије Христа, односно, на феномен појаве прве аристократије Европе познате
и као хоризонт кнежевских хумки“.
Колико су јаке везе са завичајем? Колико често долазиш и да ли имаш
планове за повратак?
„Везе са Пријепољем нису само јаке, оне су нераскидиве. Ја сам један од
оних који никада нису „заиста“ отишли. У контакту сам са људима, пратим
сваку вијест, радујем се сваком успјеху нашег града. Долазим кад год ми
обавезе дозволе, јер ми је то потребно за „пуњење батерија“. Што се тиче
повратка, човјек у мојим годинама и са мојим искуством научи да никад не
каже „никад“. Пријепоље је за мене увијек отворена опција – ако не физички
кроз стални боравак, онда сигурно кроз стручни допринос у будућности.
Добро се сјећам мириса Пријепоља. Када бих, док сам студирао у Београду,
возом дошао до Бистрице, осјетио бих тај чудесни мирис. И дан-данас, када
долазим у Пријепоље, тај исти мирис ме опије“.
Да ли твоја породица воли да проводи дане у Пријепољу?
„Моја породица на Пријепоље не гледа као на успутну станицу, већ као на
дио свог идентитета. Дјеца воле ту промјену ритма, слободу коју Пријепоље
нуди и, наравно, сусрете са родбином. Важно ми је да осјете тај дух и да знају
одакле потичу, јер без свијести о прецима и коријенима, човјек је као лист на
вјетру“.
Мени као Пријепољцу, Пријепоље изгледа неистражено, а занимљиво, са
огромним археолошким материјалом, где би петорица стручњака могла
радити у твојој струци. Како све то изгледа теби као стручњаку и да ли
бисмо могли више да урадимо на промоцији, видљивости и значају
Пријепоља?
„Као археолог, Пријепоље видим као огроман, неотворен трезор. Ми сједимо
на невјероватном историјском благу које сеже од праисторије, преко антике и
средњег вијека, па све до османског периода. Нажалост, нисам примијетио да
је пријепољски музеј обогаћен значајнијим артефактима; основу још увијек
чини инвентар коловратске некрополе истраживане осамдесетих година
прошлог вијека. Са сигурношћу могу рећи да је територија Пријепоља била
насељена још у вријеме палеолита, али због неистраживања немамо потврду
о томе. У Гробницама се налази насеље из неолитског периода, вјероватно
винчанске културе, у Кучину имамо римску некрополу (сличну Коловрату),
ту су утврђени градови, некрополе стећака, бројни остаци средњовјековних
цркава, Милешева. Моја велика професионална жеља је да се започну
истраживања касноантичког “града “ у Избичњу. О том локалитету имамо
драгоцјене писане податке на једној каменој греди. До скоро су мјештани
палили свијеће на мјесту гдје се претпоставља да је била црква коју је у VI
вијеку саградио епископ Стефан. Откривање, заштита а нарочито
презентација оваквих локалитета представљали би трајни допринос нашој
културној баштини. Дефинитивно би пет стручњака деценијама имало посла.
Можемо и морамо радити више на промоцији. Потребна је систематска
истраживачка стратегија, боља презентација у медијима и модернији приступ
музејима како би археологија постала дио туристичке понуде, а не само
„затворена књига“ за стручњаке. Наравно, овако озбиљан терет не могу да
носе само општинске институције културе“.
Како ти изгледа Пријепоље после свих година проведених у Подгорици?
„Изгледа ми као град који се бори, али који има неисцрпну енергију у својим
људима. Кад дођем из Подгорице, која је као и други већи градови брза и
динамична, Пријепоље ми дјелује мирније, али са одређеном дозом сјете у
очима оних који су остали. Тужан сам што све више људи одлази и што се та
сјета увукла у људе, па ми се чини да је све више њих обучено у неке сиве
боје које не асоцирају на радост. Видим промјене, видим и проблеме, али
прије свега, видим потенцијал који још увијек чека да буде покренут на
прави начин“.
Имаш ли неку поруку за нас који смо остали?
„Моја порука је – чувајте оно што имате. Понекад човјек не види љепоту и
вриједност онога што му је пред носом док не оде. Ви сте чувари капија
нашег завичаја. Будите поносни на своју историју, јер мало ко има такве
тапије на трајање као ми у Полимљу. И будите истрајни, јер Пријепоље
вриједи сваке борбе. Сигуран сам да је будућност Пријепоља, које све чешће
заобилазе путеви, управо у валоризацији културне и природне баштине.
Треба улагати у њихово очување, истраживање и професионалну
презентацију и резултати ће сигурно доћи“.
„За крај, само једна мисао: археологија ме научила да ништа није вјечно,
осим онога што оставимо у сјећањима и што запишемо у камену или
књигама. Хвала вам што чувате причу о нашим људима, јер док год причамо
једни о другима, Пријепоље ће бити живо, гдје год се ми налазили“.
Владимир Бабић
