Последњих година све се више говори о обновљивим изворима енергије,
зеленој енергији и соларним панелима. И у нашем малог граду су људи
почели да се организују и уз помоћ државних субвенција уграђују соларне
панеле, размишљају о јефтинијим енергентима, уштедама, енергентској
ефикасности и лакшем презимљавању хладних дана генерално решењима
која доприносе смањењу емитовања гасова стаклене баште. Неизоставно, кад
причамо о обновљивим изворима енергије не можемо а да не поменемо нашу
сугађанку која је направила озбиљне искораке у том свету и већ се у тим
круговима високо котира. Данас разговарамо са Камалом Мујезиновић –
Шантић.
Она је своју каријеру посветила развоју обновљивих извора енергије у
Србији и региону. Предводила је тим који је омогућио почетак изградње
ветропарка „Чибук 2“, била је чланица тима који је реализовао пројекат
ветропарка „Пупин“ и покренула прве пројекте складиштења електричне
енергије у Банату. Осим тога, спровела је и прво банкабилно самостално
мерење ветропотенцијала у Србији коришћењем Li-daar технологије, чиме је
поставила нове праксе у процени ресурса.
Својим професионалним путем и личним изборима, Камала жели да постане
снажан пример и инспирација младим девојкама. Сматра да посвећеност и
одлучност могу померити границе и онда када се чини да је најтеже. Као
мајка два дечака и жена млађа од 30 година, показује да је могуће ускладити
породичне обавезе са каријером и то у једном од најдинамичнијих сектора.
Камала, твоје ордрастање у Пријепољу са братом и сестром није
указивало да ћете се винути све троје и правити велике резултате свуда
по свету? Јеси ли као млада девојчица свебе видела у свету технике и
данашње провфесије?
„Нас троје смо увек били блиски, а посебно сестра и ја, јер је старија од мене
две године. Заједно смо маштале о успесима у науци и биле смо препознато
посвећени ђаци у основној школи и гимназији, па се природно очекивало да
тај пут наставимо и кроз даље школовање. То смо и учиниле — она је
завршила Медицински факултет Универзитета у Београду, а ја
Електротехнички факултет истог Универзитета. Као девојчица нисам била
посебно наклоњена техници, више су ме привлачиле типичне дечје радости,
хаљинице и лутке. Ипак, одувек сам знала да се изборим и за себе и за друге,
што данас многи коментаришу као неку врсту енергије коју носим, па је
понекад описују и као „мушку“.
Када си и како одлучила да упишеш Електротехнички факултет и како
се родила љубав према обновљивим изворима енергије?
„Мој пут ка инжењерству није био лак. Пред сам крај гимназије, због
приватних здравствених околности у породици, схватила сам да медицина,
иако ми је била први избор, ипак није пут за мене. Логика ме тада одвела ка
електротехници, која је у том периоду представљала сигуран и стабилан
професионални избор за младе. Многима је та моја одлука деловала
необично, будући да сам освајала државна такмичења из географије, са
истраживачким фокусом на екологију и климатске промене. Иако сам била
вуковац и добро ми је ишла и математика и физика, мало ко је очекивао да ћу
кренути баш тим путем. Данас, са позиције руководиоца сектора развоја
пројеката из обновљивих извора енергије, могу да кажем да сам заиста
спојила оно што делује неспојиво. Наши пројекти су распоређени на
различитим географским локалитетима широм Србије и региона, па моја
љубав према географији долази до пуног изражаја. Моја дикција и склоност
ка јавном наступу такође су значајне у социјалном делу посла. Истовремено,
захтевни и комплексни инфраструктурни пројекти као што су ветроелектране
захтевају техничку поткованост и знање, које сваког дана надограђујем“.
Јеси ли имала подршку родитеља да радиш то што радиш, или су
покушавали да вас врате у Пријепоље и „убаце“ у породични бизнис?
„Моја највећа подршка на инжењерском путу био је управо мој супруг, отац
моје двоје деце. Он је био моја безрезервна водиља кроз све изазове. Са друге
стране, отац је у почетку сматрао да је то „превише мушки“ позив за мене,
али сам га својим резултатима у потпуности демантовала. Када је
присуствовао догађају избора за Инжењерку године Србије 2025. године у
Привредној комори Србије, сијао је од поноса и задовољства што сам
истерала своје. Наши родитељи нас никада нису усмеравали ка породичном
бизнису. Напротив, често су желели да нам покажу колико је тај динар тешко
зарађен, па смо неретко ишли у набавку робе која је захтевала целодневна
путовања. На тај начин су нам желели улити свест да је најбоље да учимо и
да свој живот градимо на знању, а не на „животу на точковима“.
Када си добила прву праву прилику да закорачиш у своју професију?
„Прву праву прилику да закорачим у свет обновљивих извора енергије
добила сам непосредно пре појаве COVID-а, од марта 2020. године, када сам
се запослила у компанији у којој и данас радим. До доласка у NES мислила
сам да нешто слично у Србији готово и не постоји. Чак сам размишљала и о
одласку у иностранство, јер је сестра већ отишла, али ми је судбина доделила
другачије карте и драго ми је што сам их одиграла на прави начин“.
Знам да ти није било тешко да напорно радиш и постигнеш све то што
јеси. Да ли сада када имаш своју породицу, имаш исту подршку и енергију
да наставиш са низањем успеха?
„Апсолутно, и то ми заиста много значи. Као мајка у овом модерном добу,
тешко бих све постигла сама да немам подршку супруга и родитеља, који нам
помажу да организацију обавеза држимо под контролом. Жеља за успехом је
нешто што нам је, чини ми се, усађено у ДНК. Посматрајући родитеље како
вредно, предано и марљиво обављају свој посао, научила сам да посвећеност
и дисциплина заиста доносе резултате“.
Колико често долазите у Пријепoље? Да ли би овде могло да се направи
неки ветропарк или соларна електана?
„Трудим се да у Пријепоље долазим често, посебно лети, а за празнике
проводимо већи део времена. Поред тога, због деце и жеље да упознају своје
корене, трудимо се да барем једном месечно обиђемо баке и деке. Што се
тиче ветра, Пријепоље има потенцијал, нарочито на граници са Новом
Вароши и Сјеницом, али проблем представљају могућности прикључења на
електроенергетску мрежу у том делу. Додатно, добар део Златиборског
округа, где је енергетски најбољи ветар у нашем крају, налази се у
подручјима са одређеним степеном заштите због природних добара. Очекује
се да ће, након изградње реверзибилне хидроелектране Бистрица, доћи до
пораста инвестиција у обновљиве изворе енергије у овом региону“.
Шта мислиш о стављању река у цеви и прављењу малих хидроцентрала?
„Што се тиче стављања река у цеви и изградње малих хидроелектрана, лично
сам против таквих пројеката. Када се упореде са ОИЕ пројектима великих
капацитета, мали пројекти производе релативно мало енергије, а притом могу
изазвати несразмерно велику деградацију природних екосистема. Наравно, не
постоји извор енергије који је потпуно без утицаја на природу, увек је питање
мере. Управо зато дајем предност ветру и солару, јер могу обезбедити
значајније капацитете уз знатно мање нарушавање животне средине.
Додатно, Закон о заштити природе из 2021. године је забранио мини-
хидроелектране у заштићеном подручју“.
Како сада видиш Пријепоље и да ли имамо неку развојну шансу у скоријој
будућности?
„Пријепоље ће за мене увек представљати неку оазу мира. Мало место са
великим срцем. Што се тиче развоја, мислим да ова експанзија вештачке
интелигенције и дата центара заиста може да заживи овде, већ су планирана
два велика дата центра у Србији. Са друге стране, јачање електроенергетског
система, обзиром да су ови центри велики потрошачи, могу значајно
допринети развоју ове области. Поред тога, окупљање стручњака из
програмирања и технологије може донети нове прилике и створити нову
енергију у локалној заједници“.
Нека порука за Пријепољце или младе људе?
„Верујте у себе, у своје циљеве и визије. Поновила бих добро познату
анегдоту, а то је да аеродинамички гледано, тело пчеле није створено да лети,
али срећом пчела то не зна. Зато летите и сањајте виско без обзира на распон
својих крила јер ће она заједно са вама на том путу ојачати“.
Владимир Бабић
