Од фабричке траке до сајамских штандова необичних укуса
Светлана Дивац годинама већ излаже своје необичне производе на сајмовима хране широм земље и околних држава, где је посетиоци препознају по смелим комбинацијама укуса и јединственом приступу традиционалној преради хране. Ипак, како сама истиче, са тих манифестација не носи само признања и похвале, већ и нешто много вредније – нова пријатељства, дружења и размену искустава и рецепата, што јој представља најлепши део сваког путовања.
Њена животна прича прати судбину великог броја радника и радница који су осамдесетих и деведесетих година прошлог века веровали да имају сигуран посао и извесну егзистенцију за себе и своје породице. Међутим, та сигурност се релативно брзо изокренула, а Светлану је судбина одвела у сасвим другом смеру када је 2009. године остала без посла у чувеној фабрици „Љубиша Миодраговић“.
Подршку на том путу дугује и свом супругу Бобану Дивцу, који је, како каже, уз њу у свему што ради, али и главни дегустатор њених бројних новотарија.
„Одувек сам имала афинитет према храни. Увек ме то занимало. Не само обична, него и необична јела да правим, слана, слатка и сва остала. Сходно томе да сам 2009. године остала без посла, почела сам из хобија да се бавим спремањем разних јела. Почела сам и да радим у башти и гајим разно биље. Око нас у шумама и ливадама расте разно биље које може да се користи за прераду, да се праве сокови, ликери, слатко и џемови, покушала сам и то максимално да искористим“, прича Светлана.
Временом је хоби прерастао у озбиљан и препознатљив рад, а њена радозналост и спремност на експериментисање донели су јој посебно место међу произвођачима домаћих деликатеса.
„Онда сам решила да то радим на мало необичан начин, у смислу да слатко буде слано и обратно. Рецимо, први пут сам почела да правим слатко од јагорчевине, пошто она креће у рано пролеће. Потом креће јоргован, багрем, јасмин. А све то што крене имам око куће. Потом, уђем у шуму, нађем печурку, жир и почнем и то да прерађујем. Онда одем у башту и засадим тиквице, роткву, цвеклу, паприку. Па онда кренем од тиквица да правим ананас или ајвар од цвекле. Сада од љутих папричица правим џем“, објашњава она.
Пут до савршеног укуса није увек био лак, али ни без неуспелих покушаја, који су, како каже, били саставни део процеса учења.
„Имало је комбинација које нису успеле, али пошто сам имала дегустатора у кући, преживео је пробајући све то. Један од највећих експеримената је био са белим луком, од кога сам правила слатко. У та необична слатка сам додавала бибер на пример. Углавном сам све те необичне комбинације на крају довела до савршенства, за шта је требало времена и труда“, каже Светлана.
Њен рад и креативност препознати су и на бројним сајмовима, где је често размењивала семена, саднице и идеје са другим произвођачима.
„Био је и период када сам имала по педесет производа. Где год да сам отишла на сајам, увек сам добијала на поклон нешто необично да засадим и пробам да искористим у јелима. У Власеници у Босни сам добила перуанску јагоду, коју гајим овде. Слатко од ње је фантастично“, истиче она.
И данас, после свих тих година, мотивација је иста – стално трагање за новим идејама и укусима који ће изненадити и обрадовати љубитеље домаће, али и помало неконвенционалне кухиње.
„Сваке године ми је циљ да нешто ново смислим. Не волим да производим увек исто. Позната сам по томе да када год се негде појавим, увек ме питају има ли шта ново да се проба“, закључује Светлана Дивац, чији су производи постали синоним за храброст, машту и љубав према храни.
Верица Кијановић
