Svaki put kada Prijepoljac krene u svet, nosi sa sobom deo svoje domovine –
uspomene, vrednosti i iskustva koja oblikuju njegov život. U ovoj rubrici
pričamo sa ljudima koji, iako žive van rodnog kraja, čuvaju veze sa Prijepoljem
i aktivno doprinose zajednici, bilo kroz humanitarne akcije, obrazovanje ili
kulturu. Danas predstavljamo priču jedne porodice iz Basela, koja već godinama
pomaže Srbiji i neguje veze sa svojim korenima.
Kada ste i kako odlučili da se uključite u humanitarne akcije, posebno u
vreme pandemije?
„Prikupljati pomoć nikada nije lako, pogotovo ako nekome u datom trenutku
treba nešto konkretno. Mi smo i pre pandemije donirali i pomagali u realizaciji
mnogih akcija izmedju Srbije i Švajcarske, u okviru zdravstvenih ustanova, ali
je pandemija Korona virusa bila zaista teška i neizvesna u svim zemljama, ne
samo u Srbiji. Moj suprug je anestetičar u Hirslanden klinici u gradu Aruu i radi
za jednu firmu koja se bavi tzv. «mobilnom anestezijom» (M-A-S). Od njih je,
pre pandemije, dobio četiri respiratora koja su bila namenjena bolnicama u
Srbiji. Potrebu za jednim iskazao je Klinički Centar u Kragujevcu i taj respirator
im je odmah isporučen. Za ostala tri niko nije imao interesovanje. Kad je počela
pandemija, putem medija smo čuli da su respiratori neophodni i da se tog
momenta ne mogu nigde ni kupiti. To je ,zaista, bio pravi trenutak da se koriste
tamo gde su najneophodniji. Konatktirala sam Ambasadu Srbije u Bernu,
tadašnji ambasador, Goran Bradić nam je izašao u susret. Zahvaljujući njegovom
angažmanu, birokratija je preskočena i respiratori su za 48 sati bili u Srbiji.
Posle pandemije, Ambasador nas je predložio za nagradu Najplemenitiji podvig
godine koji se jednom godišnje dodeljuje u Srbiji. Uručena nam je srebrna
plaketa na koju smo jako ponosni. U cilju neometanog rada samih respiratora,
nabavljali smo i potrošni materijal za njih, donirali smo i pokretni skener
ortopedskoj klinici na Banjici “.
Kakav je život srpske zajednice u Bazelu – udruženja, kulturni klubovi,
dopunske škole, crkva?
„Bazel je grad u kom živi veliki broj ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Ima
dosta udruženja, postoji i dopunska škola koja se odvija na našem jeziku i
Kulturni klub «Soko», koje vodi Andrijana Adamović, profesor srpskog jezika i muzikolog i to radi fantastično. Okupljamo se na koncertima, predstavama, a
postoji i naša crkva u Baselu u kojoj se ljudi često sreću“.
Koliko često posećujete Srbiju i Prijepolje i šta je ono što vam je najlepše
tokom tih poseta?
„Moja porodica veoma često dolazi u Srbiju, svakog leta sa decom provodim
dve do tri nedelje u Prijepolju i zaista uživamo. Moje tri ćerke jako vole Srbiju,
u Prijepolju su svakog leta i raduju se svakom našem dolasku, pa makar i na 3
dana. Srbija je za mene moja domovina i moj suprug je iz Srbije, tako da smo
oboje vezani za Srbiju i rado dolazimo u Prijepolje i u Kragujevac. Basel je grad
na tromeđi, kao i Prijepolje. Centar je hemijske i farmaceutske industrije, takođe
je univerzitetski centar. Bazel pruža mladima velike mogućnosti za školovanje,
zaposlenje i usavršavanje. Švajcarska je zemlja u kojoj su se rodile moje ćerke i
u kojoj zaista ima šta da se vidi i da se dosta toga nauči. Posmatrati Prijepolje iz
perspektive Basela je vrlo tesko jer su to dve različite kulture, obe lepe na svoj
način“.
Kako komantarišete promene koje se dešavaju u Srbiji trenutno?
„Srbije je odavno u procesu promena, mada sve to tako sporo ide, birokratija i
centralizacija svega je ogroman problem, iz mog ugla gledano. Švajcarska je
zemlja direktne demokratije. Njeno stanovništvo je heterogeno, ima nas sa svih
prostora, pa smo svi bez problema prihvatili i poštujemo zakone države u kojoj
živimo. Kod nas u Srbiji je vrlo često sve problem i pravi se, kako kaze Šekspir
«Mnogo buke ni oko čega»“.
Kako vam je proteklo detinjstvo i odrastanje i kako je tada izgledalo
Prijepolje?
„Moja sestra i ja smo imale predivno detinjstvo. Vreme je prolazilo sporo, ali
nama nikad nije bilo dosadno. Imale smo najvažnije — ljubav, sigurnost i maštu.
Odrasle smo u zdravom oklruženju, uz normalne roditelje koji su nam usadili
vrednosti koje obe pokušavamo da prenesemo na svoju decu. Do sad nam ne ide
loše“.
Kakav je vaš stav o obrazovanju i izborima dece – kako ih podržavate u
njihovom razvoju?
„Nikada se ne bih mesala u izbor moje dece, ni meni niko nikada nije nametao
bilo šta. Uloga roditelja u tom procesu nije da biraju umesto deteta, već da ga
podrže i budu tu – bez obzira na ishod. Njihov izbor, njihova sreća“.
Imate li planove za buduće poduhvate u Srbiji, ili se sada fokusirate na život u
Bazelu?
„U perspektivi, nemam nameru za neke veće poduhvate u Srbiji ali, ko zna.
Možda se i to desi“.
Koju poruku biste uputili mladima u Prijepolju i onima koji žive van Srbije?
„Ljudima u Prijepolju bih poručila da nikada ne zaborave koliko lepota i
vrednosti ima naš kraj i ljudi sa naših prostora. Mladi treba da imaju svoje
snove, a mi treba da im budemo vetar u leđa da ih i ostvare“.
Vladimir Babić
