Прошле недеље, сретох пријатеља који је носио повој преко руке. Кроз причу о томе шта му се десило и како је, дођосмо до Александра Поповића – Чкаље. Сложисмо се да Пријепоље више није исто откако се Чкаља, Мићов син, одселио. Управо то је био повод да позовем старог пријатеља, са којим сам путовао, певао и провео мноштво лепих тренутака.
Ацо, ти си живео у центру града, имаш глас над гласовима. Наследио си дар од оца и свима нам је изгледало да ти је у нашем граду све потаман. Долазили су људи са стране да их лечиш, био си активан на многим пољима. Шта ти је најбоље ишло од тих послова и шта си највише волео да радиш?
„Рођен сам и живео у центру Пријепоља. Одмалена сам имао много интересовања и хобија. Мој отац се бавио овим послом, киропрактичара, иако ја никада нисам сањао да ћу га наследити. Али је живот хтео другачије. Помагао сам му, учио, губио страх и стицао искуство. Део је дар, део је знање и труд. Најлепши хоби ми је било певање – наступао сам у хоровима и у друштву се увек певало. Kод нас на југу, дружења без песме није ни било. Још и данас, када се окупимо, запевам без задршке, јер песма носи радост и лечи душу. Али изнад свега, моја највећа љубав је пецање. Од 1977. имам дозволу и годинама сам представљао Пријепоље на такмичењима. То је хоби који ме прати целог живота и у њему сам проналазио и данас проналазим мир и равнотежу. Искористићу тренутак да поменем места где риба ради… Kод Високе Чесме, Јагодњак, Стругови, Стањевине и незаобилазна Пицина Стена“.
Kад је Пријепоље за тебе постало мало и који је догађај био преломни да одеш из Пријепоља?
„Мој град и данас волим, недостаје ми, али схватио сам да ту не могу да дам свој максимум. Kада је отац преминуо, имао сам само 21 годину и морао сам одмах да наставим његовим путем. Било је тешко, нисам имао кога да питам за савет. Али Пријепољци су ми веровали, доводили су ми своју децу и то поверење ме обликовало. Ипак, стална путовања, позиви, рад код пацијената, исцрпљивало ме је. Знао сам да морам да будем стациониран на једном месту. Имао сам и подршку лекара, посебно др Сеада Садиковића, а у Београду су стручњаци препознали мој рад, на чему сам посебно захвалан др Свичевићу. То је био знак да морам даље. Нисам хтео да радим по шаблону. Свака повреда и сваки човек су различити, а то се поштује само ако радиш срцем и без калупа“.
Да ли је све ишло глатко, где си се стационирао и покренуо праксу?
„Могло би се рећи да јесте. Имао сам и среће да сретнем праве људе који су ми помогли, докторе и новинаре. Често ни сам нисам знао ко је испред мене, тек касније бих схватио да сам радио с људима који су имали велики утицај у јавности. Највише ме носила препорука „од уста до уста“. То је оно што ме одржава и данас – поверење људи. Никада нисам јурио квантитет, само квалитет“.
С времена на време си се појављивао у медијима, а многе познате личности су те помињале као спасиоца, па и озбиљни доктори потврђују твоју праксу. Имаш ли неку занимљиву причу коју би поделио са нама?
„Било је много сусрета који су ми остали урезани у сећање. Долазиле су познате личности, академици, глумци. Увек сам прилазио са поштовањем и на почетку малим страхом, али убрзо сам схватио да смо сви исти. Највеће изненађење и понос био ми је сусрет са Душаном Kовачевићем, мојим идолом чија сам дела учио још у школи. Замислите да човек чији рад волите постане ваш пацијент – то срце напуни поносом и даје снагу да наставите даље. Е сад замислите да се могу слободно назвати његовим пријатељем. То обавезује човека и подсећа га на захвалност. Радио сам и са бројним музичарима и глумцима. Сваки сусрет је био и лекција и подстицај. Некад су ми говорили да сам инспирација чак и за њихове улоге. То је непроцењиво – када схватиш да твоје дело надилази саму медицину“.
Да ли је било и оних који нису баш задовољни одлазили од тебе?
„Наравно, увек има и таквих. Најчешће су то људи са нереалним очекивањима. Нисам чаробњак, нисам Хари Потер. Некада то нисам знао да прихватим на најбољи начин, али сада знам да је то део живота и део рада са људима. Научио сам да поштујем границе – своје и туђе“.
Kакви су ти даљи планови?
„Године су ме стигле. Дуго сам био на врху свог посла, али и даље свакодневно учим и откривам новине. Докле год имам снаге, радићу. Планови више нису велики – желим само да оставим оно што знам онима који долазе после мене. Човек се учи док је жив, тако и ја и данас научим нешто ново што ме изненади. То је лепота овог посла“.
Да ли неко из породице има твој дар и да ли се неко у том смеру усавршавао?
„Има. Моја најмлађа ћерка Јана је уписала медицинску школу и већ показује дар и осећај за овај позив. Трудим се да је подржим, да не изгуби интуицију. Надам се да ће неко од њих наставити мојим путем. Платформу сам направио, све сам им оставио – а на њима је избор. И две старије ћерке имају талената, свака у свом правцу и поносан сам на њих“.
Kолико се често враћаш у Пријепоље и да ли имаш намеру и планове за трајни повратак?
„Пријепоље је у мом срцу и свакодневно га помињем. Промовишем наш крај, причам пријатељима о Сопотници, Kаменој гори, Милешеви, Хисарџик. Нажалост, повратак је тешко остварив – кућу сам продао и то је велика препрека. Носталгија остаје, али реалност је другачија“.
Да ли помињеш наш град својим пријатељима и да ли их упућујеш на неке од наших прелепих или знаменитих локација?
„Увек. Брошуре о Пријепољу стоје на столу у мојој ординацији. Увек са поносом причам о Лиму, пецању, нашој храни, ћевапима и комплет лепињи. То су ствари које носим у срцу. Ако бих затворио очи и вратио се сада у мој град, прво бих отишао у Махову пекару на ћевапе, а затим на Лим да пецам. То је моје детињство, младост и вечна љубав. Увече бих сео у неку кафану у центру – није важно коју, све су ми драге, јер свака чува неку моју успомену“.
Шта би поручио нашим читаоцима као Пријепољац који је отишао из Пријепоља, али не и оно из тебе?
„Поносан сам што сам и ја Пријепољац. Бити суграђанин таквим људима је част. Моји Пријепољци су мене подржали када су ме неки кроз медије оспоравали. То се не заборавља. Верујем да свако има свој уцртани пут. Некада скренемо, али на крају се вратимо правој стази. Људи око нас су важни, као и окружење у коме растемо. Што сам ближи себи, ближи сам људима. – и то ћу остати заувек“.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
