Прича о истрајности, знању и сензибилитету једне неонатолошке пионирке
Њена прича осликава снагу жене која није дозволила да било која препрека угуши њену посвећеност, ни у рату ни у болести. Њене речи говоре о Приjепољу у срцу, о једној професији као позиву, и о животу који и када скрене са пута, ипак нађе начин да буде добар.
Где сте рођени и како памтите детињство?
„Рођена сам у Пријепољу и ту одрастала у сигурном и сретном окружењу. У раном дјетињству живјели смо у старој кући преко пута пијаце. Негдје сам прочитала да је у тој кући једно вријеме у току Другог свјетског рата штампано Полимље. Кућа је срушена кад сам била пети основне и на њеном мјесту је подигнута зграда у којој смо имали стан.“
Какви су били Ваши први школски дани и интересовања?
„С поласком у школу, како то обично бива, ауторитет ми је постала учитељица, Радослава Млађеновић, искусна учитељица пред пензијом, ми смо јој били последња генерација.. Школа ми се одмах свидјела, све сам радила с весељем и с лакоћом низала петице.Након основне школе завршила сам Гимназију, с најбољим оцјенама у генерацији.“
Ко је имао највећи утицај на Вас током гимназијских дана?
„За гимназијски период ме највише веже сјећање на маминог брата, Фехима Солаковића, мог драгог даја Феха, особе која је у том периоду имала велики утицај на мене. Био је директор аутотранспортног предузећа, широко образован, пуно путовао.Нажалост, у најбољим годинама остао је непокретан, везан за кућу због старе повреде кичме, с ногама у ортопедским помагалима. Прихватио је то стоички, пуно читао, рјешавао укрштенице… Ја бих сваки дан сједила код њега с књигом у руци.“
Како сте изабрали медицину и зашто баш Сарајево?
„Након гимназије одлучила сам да упишем медицину иако се мама противила. Чини ми се да сам изабрала медицину понајвише због тога што се тада од одличних ђака очекивало да упишу нешто „тешко“.Сарајево се наметнуло као природан избор јер сам тамо имала тетку, а тада је и много Пријепољаца тамо студирало. Пријемни испит сам положила без проблема. На факултету сам учила темељито.Била сам одличан студент и дипломирала сам у року.“
Где сте започели каријеру и како је изгледао рад на терену?
„На крају студија сам се удала, па смо супруг и ја, као млади љекари отишли у Хан Пијесак. На терену се „пекао занат“.Специјалиста није било, само пар њих је долазило седмично из Сарајева.Оно што се није могло ријешити на терену, слали смо у Сарајево. Али добро се пазило шта се шаље, јер ако би се десило да пацијента не задрже већ врате само с терапијом, значило је да је „ауто џаба ишао“ и да „доктор само шаље“ и оде вам репутација.Специјализације су се тада тешко добијале.“
Како сте стигли у Либију и шта Вам је донело то искуство?
„Кад се појавио конкурс за рад у Либији на 16 мјесеци, до истека међудржавног уговора, прихватили смо оберучке јер је укључивао и специјализацију по избору, која би започела већ у Либији. Па смо се тако спаковали и с једногодишњим дјететом отишли у Либију.
Либија је било посебно искуство: други менталитети, друга патологија… дјеца, дијареје, убоди шкорпије, упале плућа и сарадња са љекарима из бивше Југославије, Египта, Индије.“
Како сте наставили специјализацију по повратку у Сарајево?
„По повратку из Либије започела сам специјализацију из педијатрије на Клиничком центру у Сарајеву и наредне четири године, раних 80-их, провела као специјализант на Педијатријској клиници. Истовремено сам уписала постдипломски студиј на Медицинском факултету. Тежак период за нас: подстанарство, мала дјеца, дежуре, учење.“
Где сте радили након специјализације и како сте ушли у неонатологију?
„По завршетку специјализације примљена сам у Клинички центар као педијатар у породилишту, што у оно вријеме није било нимало лако, поготово ако долазите из малог града и ако вам „нико не пуше у крила“. То ме трајно усмјерило према неонатологији која је постала моја љубав и инспирација. Постдипломски студиј сам такође завршила и након завршетка специјализације и магистрирала.“
Да ли сте се осјећали као Сарајка након свих година у Сарајеву?
„Иако сам се већ била усталила у Сарајеву, дуго га нисам осјећала својим, некако смо Сарајево и ја ишли паралелно, без додирне тачке, мада су ми кроз руке у породилишту буквално пролазиле хиљаде нових малих Сарајлија а властита дјеца одрастала као маријиндворска хаусторчад. И даље нисам разликовала сомуне са Имарета и Ковача, што „праве Сарајлије“ јесу мени су дуго најљепше мирисале пите из Махове пекаре.“
Како је изгледала ваша едукација у иностранству?
„Крајем осамдесетих послали су ме на тромјесечну едукацију из неонаталне интензивне његе, прво у Загреб, а онда у Љубљану. Остављала сам мала дјеца, долазила у Сарајево викендима возом, недјељом ме породица испраћала машући на станици. По повратку с едукације уложила сам огроман напор у подизање неонаталне интензивне његе, куповину опреме, едукацију особља.“
Како сте преживели рат и како се он одразио на ваш професионални и лични живот?
„Дошла је та 92.. Па ћу вријеме до 95. сажети што је могуће краће. Клиника је била на првој линији и уништена је већ на почетку рата. Премјештени смо на централну локацију на Кошево. Остајала сам у дежурама по два или три дана, док се ситуација не смири и док не дође замјена.Моја породица је преживјела рат, многе нису.Тог периода се данас више сјетим као подсјетник колико нам је мало уствари потребно да би били испуњени и задовољни.Ако смо били сви на броју, ако смо имали брашна за хљеб, нарамак дрва и канистер воде, били смо сретни.Данас је та листа захтјева огромна и никад се не постигне тај осјећај.“
Шта је обележило ваш научни рад након рата?
„Послије рата кренуло се у обнову. Комплетирала сам субспецијализацију из неонатологије и уписала Докторски студиј на Медицинском факултету. У оквиру стручног усавршавања провела сам два мјесеца у Белгији, у Генту, а затим три мјесеца у Америци, у Бостону.“
Када сте докторирали и каква је била ваша академска каријера?
„Докторирала сам на Медицинском факултету у Сарајеву 97. на развојним проблемима недоношчади везаним за озљеде мозга. Већ раније сам била укључена у наставу на Факултету као виши асистент, а након доктората изабрана сам у наставно звање доцента. Био је то увод у дугогодишњу каријеру наставника на Медицинском факултету, на коме сам као професор, прво ванредни, па редовни, извела генерације студената додипломске и постдипломске наставе.“
Шта је обележило завршницу ваше професионалне каријере?
„Нажалост, моја професионална каријера се није завршила онако како сам очекивала. Дошао је ковид и живот се окренуо наглавачке. Разбољела сам се са свим компликацијама хроничног, продуженог ковида, супруг се такође разблио и послије дуже болести преминуо.“
Како сте пронашли нови смисао након губитака и болести?
„Животне прилике су ме преусмјериле према ономе за шта никад раније нисам имала времена а мислила сам ни талента. Почела сам да сликам, на велико чуђење мог брата, пријепољског архитекте, и моје велике животне потпоре, огроман ударац је био кад сам и њега изгубила. Ипак цртам, преферирам оловку, графику, и кажу да ми то добро иде.“
Шта вам живот данас значи и како гледате на своје порекло?
„Шта рећи на крају, живот је комплексан, изазован и непредвидљив. Добар истовремено.Ако храбро ходамо путем којим нико прије нас није ишао, онда је и авантура. Сада преко друштвених мрежа комуницирам са школским друговима, Пријепољцима расутим по свијету. Поносна сам на своје поријекло и на успјешне Пријепољце свуда у свијету. А знам да и сад стасавају неки нови клинци са властитом визијом која ће мијењати свијет. Пријепоље никад није нестало из мене, као што не могу нестати слике, мириси и укуси дјетињства.“
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
