„Verujem da smo podnevlje sposobno da napravi najveće sportske asove“
Ovoga puta, izbor za našu rubriku pao je na Aldina Okovića, još jednog u nizu uspešnog i zadovoljnog sportistu.
Otkud ljubav prema odbojci i kako si počeo da igraš?
„Kao i skoro svako dete krenuo sam sa fudbalom. Naravno da sport nije bio upitan jer dolazim iz sportske porodice. A ljubav prema odbojci je krenula malo kasnije, mislim da je to bilo negde krajem osmog razreda, tada sam krenuo na odbojku. Iskreno, najviše zahvaljujući mom ocu, koji je tada bio trener OK „Fap Livnica“. I nije bilo teško zaljubiti se u odbojku“.
Čini nam se da je Prijepolje zahvaljujući dobrim i posvećenim trenerima iznedrilo celu seriju dobrih i uspešnih odbojkaša, koja imena biste izdvojili?
„Slažem se. Naravno da su tu imena Nemanje Petrića, Luke Suljagića,Vladislava Mandića i drugih, da ne nabrajam sve jer ih ima puno. Što se tremera tiče, treba izdvojiti Jova Cakovića, Samira Okovića, Zdenka Krpovića. I dodao bih da mi je žao što više dece u Prijepolju ne trenira odbojku, jer mislim da smo talentovana sredina“.
Kako je tekla tvoja karijera i da li je Crna Gora nekako bila bliža od Beograda zbog Prijepoljaca koji su utabali put ka Podgorici, ili su njihovi klubovi više pažnje obraćali na naše odbojkaše?
„Iskreno, za Podgoricu mogu reći da mi je druga kuća. Stekao sam dosta prijatelja tamo iako mi nije prvi klub po odlasku iz Prijepolja. Nekako mi je najdraža, da li zbog mentaliteta naroda koji je sličan našem ili šta već, ali bih je izdvojio. Slažem se da je to već utabana trasa, svi ti igrači i njihovi uspesi su olakšali sledbenicima odlazak tamo. Nekako bi klubovi iz Crne Gore mnogo pre velikh klubova iz Srbije uočili talenat naših sportista“.
Jesi li zadovoljan karijerom, od OK „FAP Livnica“ pa do sada, kuda te sve lopta odvela i gde sebe vidiš u nastavku karijere?
„Što se tiče karijere, bilo je dosta promena. Prvo je tu bilo Prijepolje, gde sam proveo 4 ili 5 godina i uspeli da uđemo u Prvu ligu Srbije. Potom, Novi Pazar, gde smo uspeli da osvojimo trofej Kupa Srbije. Pa zatim „Spartak“ iz Ljiga, gde počinjem da dobijam značajnu minutažu. Potom podgorička „Budućnost“, zatim „Jedinstvo“ iz Brčkog, gde osvajamo kup BiH. I, sezona koja je nažalost prekinuta zbog pandemije Covid-19 virusa, pa Budva gde isto osvajamo Kup i Ligu Crne Gore. Zatim je usledio odlazak u Saudijsku Arabiju, koji je završen učesćem na kupu u Dubaiju koji je bio zaista sjajan, sa igračima svetskog kalibra. Zatim opet Budva, opet osvajanje duple krune. Nakon toga se vraćam u Srbiju, u „Takovo“ iz Gornjeg Milanovca i sada sam trenutno u „Dubočici“ iz Leskovca, gde se nadamo da možemo do finala lige. Zadovoljan mogu reći da jesam. Naravno da uvek može bolje, ali sam srećan i zahvalan jer sam uspeo da putujem dosta, upoznam razne običaje, druge kulture, steknem dosta prijatelja i mislim da je to najlešpa strana odbojke. A, što se tiče završetka karijere, nadam se da nisam blizu kraja. Volim ovo što radim i trudiću se da igram koliko mi to telo dozvoli. Posle toga, videćemo, ostanak u nekoj grani sporta je zagarantovan“.
Kako je tvoja porodica podnela tvoj odlazak i da li su sada ponosni prateći tvoje uspehe? Je li im bilo teško finansirati treninge i opremu dok nisi počeo da zarađuješ sopstvenom igrom?
„Teško naravno. Narocitno majka, i dan danas joj je teško. Vezan sam za porodicu, mislim da je ona glavni razlog mog uspeha. Uvek su bili tu da pruže podršku i da me spuste na zemlju kada je to potrebno. Nadam se da prate sa ponosom, volim da ih vidim na tribinama, što je retko, ali znam da prate sve utakmice preko TV-a. Srećom, u vreme kada sam počinjao da treniram u Prijepolju, odbojka je bila besplatna. Mislim da je i danas tako, što je zaista retko“.
Koliko često dolaziš u Prijepolje i da li svojim prijateljima rado pričaš o svom rodnom gradu?
Dolazim baš retko. Leti sam par meseci tu, ali tokom trajanja sezone baš retko, par dana u recimo 8-10 meseci. Naravno da svima pričam o Prijepolju. I svako ko je uspeo da dođe bio je oduševljen. I svi ponesu utisak da naša čarsija ima nešto posebno, neobjašnjivo, što može da se oseti samo tokom boravka kod nas, gde su ljudi zadržali gostopimljivost, mir, srdačnost i mnogo drugih manira koji su se danas nazalost izgubili“.
Kako vidiš Prijepolje sada i da li je vreme da se pojavi neko novo veliko ime? Da li su sada uslovi u Prijepolju bolji neko kada si ti grabio ka uspehu?
„Prijepolje kao i svugde danas je u deficitu sa decom koja žele da se bave sportom. Uslovi se poboljšali ili ne. Po mom mišlljenju i nije toliko bitno, koliko nažalost kod dece ne postoji želja za odricanjem, treniranje, napore koje sport donosi. Mislim da treba da utičemo na to koliko možemo, da vratimo decu sa ulice na terene i samim tim se nadam da će se situacija u sportu popraviti. Jer, verujem da smo podnevlje sposobno da napravi najveće sportske asove što smo i dokazali kroz Vlada Divca, Nemanju Petrića, Melića“.
Priredio: glavni i odgovorni urednik Vladimir Babić
