У Србији данас постоји само шест људи који се професионално баве прерадом сирове коже. Само један од њих живи и ради у Златиборском округу. Његош Пузовић из Пријепоља последњи је представник једног заната који полако нестаје, али који у његовим рукама и даље дише, мирисом соли, коже и традиције дуге више од пола века.
Његова радионица није велика, али је аутентична. У њој нећете затећи скупоцене машине, али ћете осетити сваки слој искуства у начину на који рукује кожом. За разлику од генерација које чекају прилику у јавним конкурсима и ИТ центрима, Његош није чекао. Он је сам направио свој посао, и то буквално, од бачене коже поред пута.
„Kад сам пролазио овом кривином, све је смрдело на кожу. Знао сам тачно шта могу с њом. Једног дана сам дошао, покупио све, направио објекте и почео. Напустио сам посао, и кренуо сам из почетка.“ почиње причу Пузовић.
Предузетнички дух у овом кожару није нов. Пре него што је стао на своје ноге, Његош је три деценије радио у „Лимци“, некадашњој обућарској фабрици која је дневно производила и до 1.200 пари ципела, за домаће тржиште, извоз и војску. Радио је са готовом, прерађеном кожом, док није одлучио да знање пренесе у сопствену радионицу.
„Kад је ‘Лимка’ почела да пропада, знао сам да не могу чекати да неко други реши мој проблем. Отишао сам међу људе. Ишао сам од села до села, од куће до куће. Људи су ме знали, давали су ми кожу са својих животиња. Kуповао сам марке, И тако им плаћао, а пошто је тада било време инфлације то је људима много значило, јер и од своје плате ако одмах не би купили марке она би пропала. Овако су сви су били задовољни.“
Тако је, у времену кад су инфлација и безнађе гутали фабрике, настала радионица у којој се данас чува знање које полако нестаје. Његош се не бави готовим производима, његов посао је очување сировине. То подразумева откуп, сортирање, конзервирање и припрему за даље прерађивање, најчешће у иностранству.
„Kожа је осетљив материјал. Ако се не сачува у прва два-три дана, пропада. Раније се сушила, данас се искључиво соли. Тако усољена, може да стоји и до две године. Без соли, кожа једноставно, пропадне.“
Занат није само знање, то је читав систем. Његош води свој посао детаљно. Има посебно возило за превоз коже, пластифицирано и хигијенски осигурано. Његов рад је под ветеринарским надзором, са сертификатима и дозволама које признаје цела Европска унија. Свака пошиљка мора да има документацију, сертификате и посебне санитарне услове.
„За извоз морате имати регистрован број, уписан у европске базе. Kада шлепер стигне у Немачку или Шпанију, само укуцају број у компјутер. Ако се не појави, роба не пролази.“
Али, да би се кожа извезла, мора се скупити бар 24 тоне, што је један цео шлепер. То је количина коју један човек, па ни један регион, тешко може да обезбеди у кратком року. Његош покрива огроман терен, Прибој, Пријепоље, Нова Варош, део Златибора, део Новог Пазара и Сјенице, али број животиња је мањи, а конкуренција готово не постоји.
„Нема више оних који се баве овим послом. Нема радне снаге, нема ни интереса. Људи хоће брзу зараду. Ово је прљав посао, захтева посвећеност. А нема школе која ће вас научити како да из сирове коже извучете максимум, то се учи искуством, годинама.“
Kао што се мењао његов посао, мењало се и тржиште. Док су некада луксузне марке инсистирале на природној кожи, данас све чешће бирају вештачке материјале, јефтиније, брже и једноставније за обраду. Италијани и Kинези производе еко кожу која се уграђује чак и у аутомобиле најпознатијих брендова.
„Раније се ни намештај ни аутомобили нису правили без праве коже. Данас људи бирају јефтиније. Воле да пише ‘еко’, али то није права кожа. Само изгледа слично.“
Без обзира на промене, квалитет остаје важан за поједине индустрије. Најтраженија је и даље телећа кожа, мека, јака и савршена за луксузну обућу, јакне, али и детаље у модној индустрији. Kожа крава и бикова користи се за намештај и аутомобилске пресвлаке. Сваки део коже има своје место, горњи слојеви иду за „прву класу“, док се доњи користи за велур или јефтиније производе.
Упркос свему, Његош не планира да одустане. Љубав према занату, али и нада да ће знање опстати, пренео је на унука Ратка.
„Kада је био мали, није хтео у забавиште. Долазио је код мене у радионицу. Научио је све. Данас има мање времена, али зна да ради. Ако ико настави, то ће бити он.“
Док свет иде напред, често заборављамо да су управо овакви људи темељ онога што данас зовемо занатом, брендом, луксузом. Његош Пузовић није само кожар, он је чувар једног знања које се више не може пронаћи у уџбеницима, већ само у пракси, у рукама, и у срцу.
Ања Пузовић
