Из љубави према кувању настала је посластичарница која већ скоро двадесет година представља једно од препознатљивих места Пријепоља, грађена стрпљењем, радом и личним печатом Гордане Дивац.
Ако било ког Пријепољца питате где да поједете добру торту или попијете кафу уз домаћу бајадеру, одговор ће готово увек бити исти — „Слатка кућа Дивац“. Било да је у питању бајадера, ситни колачи за славље или торта за посебан животни тренутак, реакција гостију најчешће је иста: одушевљење већ након првог залогаја. Иза тог укуса стоји прича дуга скоро две деценије, али и много година рада, стрпљења и љубави према послу коју је у све што ради уткала Гордана Дивац.
Њен пут није почео у посластичарници, већ у кућној кухињи, паралелно са послом на железници, где је хоби постепено прерастао у позив, а позив у породични бизнис који је временом постао један од симбола града.
Слатка кућа Дивац званично је настала 1. априла пре деветнаест година. Почело је као хоби, док је Гордана паралелно радила на железници на благајни. Љубав према кувању и страст за прављење слатког довела је до тога да је прво почела да прави торте и колаче као додатни посао поред свог сталног посла. Све је кренуло случајно, колега је замолио Гордану да му направи торту за весеље, а она је пристала. Та торта је била почетак њене дуге и успешне приче.
„Прво сам радила код куће десетак година, али посао се толико повећавао да нисам могла да издржим све и једно и друго. Тада сам одлучила да отворим сопствену радњу, да омогућим себи и другима да зараде“, присећа се Гордана.
Први простор био је у Ћирковој улици, површине око 40 квадрата. У то време хит су били жито и туфахије, а у понуди су биле и домаће торте. Гордана је од самог почетка желела да нуди нешто што други немају, и многе рецепте креирала је сама. Чоколадни ваљчић је један од њених изума, који и данас у понуди, иако га сада праве и други. Говорили су Гордани да заштити рецепт, да нико други не може да их прави, али она није желела тиме да се бави.
Годину и по након отварања, Гордана је напустила посао на благајни и слатка кућа је прешла у већи простор. Од 2009. године посластичарница се налази у Валтеровој улици, у простору од 130 квадрата, а локал у Ћирковој улици је затворен. Већи простор омогућио је ширење производње, али једна ствар се није мењала — присуство и контрола Гордане у сваком сегменту рада.
„Ја никада нисам пратила шта други раде. Имам своју понуду, своје рецепте и увек се трудим да убацимо нешто ново. Слушамо муштерије и прилагођавамо понуду, али никада нисмо копирали друге“, истиче Гордана.
Током година посао је привукао многе раднике. Нада Стиковић је радила 17 година и недавно је отишла у пензију, Санела Мемовић већ 14 година, а остале радницесу ту од 3 до 14 година. Многе су кроз радњу прошле, неке су започеле самостално да се баве овим послом.
Породица је од самог почетка била укључена у рад. Гордана је дуго планирала да посао наследи снајка Мира, супруга њеног покојног синовца Драгише. Данас Мира ради у радњи и тренутно је директор, а Гордана остаје власник. Идеја је да посао остане у породици, јер како истиче, Мира и дугогодишње раднице биле би достојне наследнице њене визије.
„Без мог мужа не бих успела да опстанем у овом послу. Годину дана пре него што је отишао у пензију, разговарали смо о томе како би Мира требало да наследи посао. После трагедије, она је остала ту и данас је директор“, каже Гордана.
Иако никада нису учествовали на сајмовима или такмичењима, посећују их како би се информисали о новитетима у струци. Најважније признање, међутим, долази од муштерија. Коментари и повратне информације купаца и даље су највише цењене, јер када се гости поново враћају, то је најбоља потврда да и даље испуњавају очекивања.
Производи „Слатке куће Дивац“ стижу и ван Србије, у периоду када временски услови то дозвољавају, а потражња током празника и сезона слава повећава се вишеструко. Током година, бројне торте и колачи прилагођавани су различитим жељама муштерија. Један од посебних радова био је поклон торта манастиру, тешка више од 50 килограма и направљена од преко 350 јаја, потпуно јестива и укусна.
„Када смо је донели и предали, присутни су се изненадили, а радост и одушевљење које смо осетили били су непроцењиви“, присећа се Гордана.
Иако посао подразумева велики напор и одговорност, Гордана сматра да је најбоља реклама увек од уста до уста. Када муштерије траже исти колач и враћају се у радњу, то је најјаснија потврда квалитета и искрености према занату.
Међу најпопуларнијим тортама су ледени ветар, воћне торте, мраморна торта и љубавно гнездо. Велики део рецепата је њен изум, а многи од њих остају у понуди деценијама. Сваки колач и торта носе лични Горданин печат и одраз њене креативности и посвећености.
После скоро две деценије рада, „Слатка кућа Дивац“ остаје симбол квалитета и традиције. Радња која је настала из љубави према кувању, развијала се стрпљењем и упорношћу, и данас привлачи муштерије својим јединственим укусима и непрестаном иновацијом.
Иако будућност доноси неизвесност, Гордана се нада да ће посао наставити да живи кроз породицу, а да ће њена снајка Мира и дугогодишње раднице сачувати визију и посвећеност која је „Слатку кућу Дивац“ учинила једним од најзначајнијих места Пријепоља. Ова радња није само место за колаче — већ доказ да се рад, љубав и упорност могу претворити у традицију која траје.
Ања Пузовић
