У духу највећег хришћанског празника, Васкрса, разговарали смо са Владиком Атанасијем који је упутио снажну и дубоку поруку верницима. Његове речи доносе смисао, наду и подсећање на истинску суштину празника Христовог Васкрсења.
Ваше Преосвештенство, шта за Вас представља празник Васкрсења Христовог?
“Сам празник је такав, да нам одређује тематику, одређује усмерење наше пажње, то јесте смисао празника. И сва сила овог празника, свих празника, а нарочито овог, Васкрсења Христовога, је у томе што је у стању да нашу пажњу заокупира правом тематиком и да усмери, да ишчупа нашу пажњу из те себичности у коју је утонуо свет и те погубљености, из те провалије егоизма, егоцентризма, очајања, безнађа. Васкрс као празник баш тако постоји по својој природи, што је негација у том безнађу, и смрти и болести, и чупа га.”
На који начин Васкрс утиче на верника и духовни живот човека данас?
“Ми улазимо у сваки празник, а нарочито у празник Васкрсења Христовога, са тим очекивањима да изађемо јачи, ведрији, и већи оптимисти, али са разлогом, објективни оптимисти, способнији за живот. Због тога би било неопходно опет се подсетити на саму структуру празника Васкрсења и чему је посвећен, а то је Господу Христу, Сину Божијем, који је Спаситељ света, кога је Отац небески послао из љубави своје да буде помиритељ између Бога и људи.”
Kако нас празник подсећа на Христову љубав и улогу у спасењу?
“На то подсећају и апостоли Христови, први ученици. Апостол Јован, на пример, каже да се у томе показала љубав, не у томе што смо ми заволели Бога, него што је Бог заволео нас и послао Сина свога да буде Спаситељ света. Он је спаситељ-посредник. Ми смо, удаљавајући се од Бога, живели погрешним начином живота, смртоносним и болесним начином живота, и разболели се, и човечанство се сурвало у провалију болести и смрти. Зато је неопходно да Тај који је створио човека поново посредује у својој љубави и да преобрази човека.”
Kако бисмо, према Вама, требало да доживимо и обележимо Васкрс?
“Дакле, неопходно је кад говоримо о овом празнику ући у философску и теолошку структуру. Не можемо говорити само о обичајима, иако су неопходни, али се могу претворити у обичан фолклор ако не идемо у смисао дубински. Треба имати и једно и друго, код нас је и једно и друго спојено. И баш та структура и све што се приређује при храмовима, што деца приређују, укључујући и то, подсећа управо на овај смисао. Тако да нас чупа Бог из те поспаности и заборава.
Ми кажемо с правом, сигурно, да је сва шанса човечанства, не само једном човеку као појединцу, за његово спасење у Христу, што значи и у Васкрсу, Његовом Васкрсењу, јер је Он устао из мртвих.”
Kоја је порука Христове победе над смрћу?
“Смрт није Њега успела задржати. Он је дозволио да уђе у гробну смрт и цео животни век човеков је намерно прошао да би цео тај пут преобразио. Да не буде то пут смрти, где ћеш ти да се разболиш, него где ћеш ти моћи да опстанеш жив, и кроз гроб да прођеш и жив да устанеш, јер то је људска природа коју је Он узео на себе. Бог је исцелио, али морамо бити с Њим, да бисмо добијали плодове тог исцељења. Морамо остати са Њим у заједници и живети по Његовој љубави. Зато Он и вели: “Верујте у Јеванђеље, обратите се живом Богу.” Не може се живети на смртни начин а очекивати да ће се живети. Неко живи на болестан начин, и сад очекује да буде здрав, тада је то бесмислено. Мора се остати на том правом путу и живети на разуман и здрав начин.”
Kакву улогу има љубав у Христовој науци?
“Сав програм Христове науке јесте у љубави. Он пре свега показује ту љубав собом, преноси нам љубав Оца Небеског и показује како ми треба да се односимо једни према другима: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, и ближњега свога и свакога око себе као и себе самог.” То нам препоручује и заповеда. Он је то показао тиме што Себе приноси за другог и страда за њега, то значи бескрајно показивање доброте.
И замислите сад кад би се човечанство окренуло на такав начин живота, престали би ратови, нестало би ратова.”
Kо су, по Вашем мишљењу, наши савремени узори христообразног живота?
“Ми смо позвани кроз празновање Васкрса да настојимо да живимо христообразно, по узору на Христа. Он је савршени пример не само Бога већ и човека, и показује нам савршено човештво. И ми имамо очигледне примере христообразног понављања живота код људи. Многи су живели христообразно међу нама, у српском роду, на пример Свети Сава, Патријарх Павле и многи други. Они су живели по програму Јеванђеља.”
Kако да ускладимо духовни живот са свакодневним изазовима савременог света?
“Сада се разликује јеванђељски програм и програми који се тичу економије, на пример. Потребна је економија, али не претерано, треба ограничена, земаљски да буде, да буде мало шира, јер наша економија граби у вечност. Христос, не поричући земаљски живот, проповеда небеско царство, Он оспособљава ово живљење за Небеско, вечно живљење.”
Kако оцењујете духовни живот народа данас?
“Истакао бих шта сам приметио, народ ових задњих година на нашем простору се доста оплеменио, постао племенитији и више је ушао у цркву и веру. Постали смо хуманији, више има хуманитарних акција, више је осећања за потребе старих и младих.”
Шта нас Симбол Вере учи управо о Васкрсу?
“Подсетио бих, јер има директну везу са овим празником, симбол вере се управо тако и закључује: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.” Баш тако се закључује симбол вере, и то је наша радост и наша нада. Зато ми истичемо то и подсећамо, да је празник Васкрсења Христовога извор љубави, али и извор наде и радости заједно. Јер како се радовати ако се не надаш и немаш перспективу? А перспектива је живот будућег века, и зато смо радосни.
Зато је срећа човечанства у Васкрсењу Христовоме које отвара нама могућност да живимо са васкрслим Христом. Тако се и поздрављамо, Христос је са нама, Он је васкрсао и даје тај океан енергије, радости и светлости свима који верују у Њега.”
На крају, како бисте повезали веру са нашим идентитетом и државом?
Полуге наше историје, културе и државности су хришћанске, извиру из наде Христовске и из светлости Христове. Тако да подржавајући те полуге, ми хранимо себе и своју државност и своју трајност. Светосавље јесте гаранција, где год се оно разлива, ми смо сигурни да отуда постајемо ведрији, смисленији, организованији и јачи. Али то је за добробит не само за нас, то је од користи целом човечанству.“
Владика Атанасије на крају поручује:
„Христос Воскресе, Ваистину Воскресе, и радост донесе!“
Ања Пузовић
