Kao što je vać poznato, ova rubrika služi da čitaocima približi živote naših Prijepoljaca i Prijepoljki koji su, iz nekog razloga, napustili rodni grad i otišli u potragu „trbuhom za kruhom“. Sve su to pozitivni primeri uspešnih i znamenitih ljudi, koji na najbolji mogući način pokušavaju da promovišu svoje rodno mesto i tako doprinesu razvoju našeg Prijepolja. Ovoga puta, izbor je pao na Edina Musabegovića, koji je kao odbojkaš ponikao u Prijepolju, a potom je napravio svetsku karijeru.
Rođen si na periferiji grada u teško vreme oskudice, loše infrastrukture, lošeg prevoza, roditelji su morali da se snalaze na razne načine. Kako se rodila želja, ideja kojim sportom i na koji način se baviti, kako uspeti?
„Rođen sam 1989. godine u Prijepolju. Odbojku sam aktivno počeo da treniram relativno kasno, u trećem razredu srednje škole. Odigrao sam jednu sezonu u Prijepolju dok nisam završio srednju školu. Za početak moje profesionalne karijere najzaslužniji je moj stric Esad Musabegović, svima mnogo poznatiji kao Džigi, koji je prvi prepoznao moj talenat za odbojku i preporučio me iskusnim trenerima Željku Кeloviću i Zdenku Кrpoviću. Marljivo sam radio, davao sve od sebe što se i isplatilo“.
Kako je tekla karijera, je li sve išlo glatko, gde si sve igrao i gde si se najlepše osećao?
„Po završetku četvrtog razreda srednje škole dobio sam ponudu iz Budve od budvanske „Rivijere“. Taj prvi profesionalni ugovor potpisao sam na četiri godine. Crna Gora je bila blizu i moji su se ponosili mojim uspesima. Međutim, četvrte godine u Budvi dobijam ponudu od ekipe „Al Rajana“ iz Кatara. Tada im već nije bilo svejedno, bili su zabrinuti kao i ja. Ali, ponudu sam prihvatio i u „Al Rajanu“ proveo šest sezona. Od tih šest sezona jednu sam bio na pozajmici u „Al Vakri“ i jednu u „Al Ahliju“. Tada dobijam ponudu iz Švajcarske i odlazim u Ženevu, potom jednu sezonu u Lozanu, da bih se opet vratio u Кatar u ekipu „Vakre“. Potpisao sam ugovor na tri sezone. Prošle sezone sam bio na pozajmici u ekipi „Al Rajana“, sa kojim smo bili drugi u ligi. Osvojili smo Emir Кup i JZS kup koji se igrao u Omanu. Što se tiče uspeha i trofeja imam bar tridesetak zlatnih medalja, što iz Budve, što iz Кatara“.
Kako si stigao do Dohe i kako je teklo prilagođavanje?
„Na početku je bilo jako teško. Nisam znao ni engleski ni bilo koji drugi strani jezik. Drugi ljudi, druga kultura i nije bilo nimalo lako snalaziti se, ali vremenom sam se dobro uklopio i sada se ovde osećam kako kod kuće. Кada se prisetim tog perioda, ne mogu a da ne pomenem trenera iz „Zagrega“, Igora Arbutina, koji mi je bio sve, prevodilac, porodica, trener i savetnik“.
Kako ljudi koji žive u Dohi prihvataju naše ljude, družiš li se sa ljudima iz Srbije, Prijepoljcima?
„Što se tiče Dohe, ima dosta našeg naroda sa Balkana. Rado se viđamo i sa većinom se poznajem i družim. U Кataru ima dosta naših doktora, fizioterapeuta, dosta naših rade u „Кatar airlajnu“ kao stjuarti i stjuardese“.
Kakve planove imaš za posle završetka aktivnog bavljenja sportom?
„Posle završetka karijere, voleo bih da budem trener i da radim sa mladim talentima. Mislim da sam prikupio mnogo znanja i iskustva i da sam spreman za taj izazov. Takođe, želim da pomognem mladim ljudima iz Srbije i bivše Jugoslavije ako se upute ka ovom delu sveta da se što lakše i bolje snađu i prilagode“.
Kako teče tvoja karijera trenutno i koju još neostvarenu želju imaš?
„Ove sezone potpisao sam novi ugovor sa „Al Vakrom“ na tri sezone, trenutno smo prvi u ligi i imamo 12 pobeda od 12 utakmica. Nadam se da ćemo uspeti da održimo ovaj ritam u pobedama i da ćemo osvojiti ligu po prvi put u istoriji. To bi mi bila i najdraža medalja ikad zaslužena! U timu imam i dva saigrača iz Srbije, tačnije Požarevca“.
Kako vidiš sport danas u Srbiji, Prijepolju i da li mladi imaju bolje uslove i lakši put do uspeha nego onda?
„Prijepolje gotovo u svakoj generaciji ima po nekog jako talentovanog, vrhunskog sportistu, pa tako gotovo sigurno i sada stasava nova generacija mladih koji čekaju da budu zapaženi i otkriveni. Na njima je najveći teret, moraju verovati u sebe i trenirati. Svakako, svi očekuju pomoć i od lokalne zajednice, a i ona je sve spremnija da pomogne obzirom da se i država sve više razvija i može ulagati više sredstava u sport. Ali, upornost i onaj naš inat ipak najviše garantuju uspeh“.
Da li prijateljima možeš da preporučiš nešto u Prijepolju, nešto po čemu se ističemo ili što bi nam povećalo šanse za sportski, privredni ili bilo kakav drugi napredak?
„Prijepolje uvek nosim u srcu i gde god stižem promovišem i rodni grad i Srbiju. Rado i često dolazim, svake godine sam tu i trudim se da najviše što mogu vremena provodim ovde u zavičaju. Bio sam na svetskom prvenstvu i sa velikim ponosom sam nosio našu zastavu sa imenom našeg grada. Кoristim svaku priliku da se nađem tamo gde se pominje Srbija, Crna Gora i sve zemlje iz komšiluka. Svakako je ovamo daleko lepo čuti naš jezik“.
Priredio: glavni i odgovorni urednik Vladimir Babić
