Како смо овде знамо, а како ћемо даље? И то знамо… заједно, сложно и братски. Као и до сада!
Салих Селимовић, историчар, професор и публициста из Сјенице говорио је за наш лист о едицији „Корени“, а посебно о књизи „Средње Полимље и Потарје“. А у сусрет обележававању 150 година од, за наше просторе, чувене Бабинске буне истакао је њен значај и последице.
„Едиција „Корени“ је подухват наше знамените издавачке куће „Службени гласник РС“. То је, уствари, наставак једне лепе и за нашу науку значајне традице у изучавању корена нашег народа. Наш светски познати антропогеограф академик Јован Цвијић је, може се слободно рећи, оснивач школе антропогеографских истраживања и утврђивања порекла, тј. корена и миграционих процеса на нашим и балканским просторима. Његови студенти, каснији врсни теренски истраживачи и научници, су годинама радили на истраживању и утврђивању корена нашег народа. Њихови радови су обајвљивани као издања Српске краљевске академије наука. Касније су та истраживања настављена и објављене су бројне монографије наших села за шта има посебне заслуге академик Радомир Лукић“ образлаже Селимовић.
Селимовић се посебно осврнуо на свестраност тематике самих књига из ове едиције и истакао њихов значај за читаоце.
„У последњих неколико година, „Службени гласник“ наставио је један изузетно значајан посао око прикупљања и издавања објављене и необјављене грађе о пореклу и кретањима нашег становништва кроз бурна времена наше богате и занимљиве историје. Вредни истраживач и приређивач је историчар Борисав Челиковић. Тако се у корицама једне књиге нађу радови о једном од наших крајева из области историје, етнологије, антропогеографије, археологије. Најновија књига из едиције „Корени“ је „Средње Полимље и Потарје“ која је обухватила највећи део научних радова о том нашем подручју. То је неизмерљив допринос у познавању корена нашег становништва и уопште богате прошлости овог централног дела Старе Рашке, тог ембриона српске средњовековне немањићке државе. Прву вредну студију под насловом „Средње Полимље и Потарје“ је урадио рано преминули Атанасије Пејатовић (Петар Мркоњић). Касније су успешно радили и објављивали академик Милисав Лутовац, академик Петар Влаховић, Нићифор Дучић, академик Александар Дероко, проф. др Јово Медојевић, Ристо Бошковић и други“ наставља о књизи „Средње Полимље и Потарје“ Селимовић.
Интеренсантно је чути и сагледати Ваше мишљње о геополитичкој слици наших простора. Хронолошки ређајући догађаје и социјалне прилике, не можемо а да не поменемо Бабинску буну и њен значај за наше просторе. Следеће године биће обележено 150 година од почетка буне, како Ви видите овај догађај?
„Бабинска буна је део једног ширег процеса у борби за ослобођење нашег народа и нашег завичаја од вишевековне турско-османлијске владавине. Претходно је дошло до устанка у Херцеговини који је познат као „Невесињска пушка“ 1875. године који се постепено проширио на целу Босну и Херцеговину, па и на запад Старе Рашке. Учешће у борбама за слободу су дали и наши Срби у западном делу Старе Рашке са центром у селу Бабинама, па је буна и названа по имену тог устаничког села. Чињеница је да су се становници Бабина масовно придружили овој значајној буни. Велики део устаника се придружио и добровољцима архимандрита Нићифора Дућића остајући до краја 1878. године у активној борби против Турака. Тако су Бабинци дали свој велики допринос борби за ослобођење без обзира што устанак није успео. Последица буне је била бројно исељавање познатих српских породица, али и највећег дела народа из Бабина, као и ширег простора, у Кнежевину Србију како би се склонили од турске одмазде. О томе је писао историчар Вукоман Шалипуровић“ објашњава Селимовић.
О сеобама и честом премештању становништва из ових, и у ове крајеве, после ослобођења од Отоманске империје као и после балканских ратова Селимовић има своје мишљење.
„Већ после Првог балканског рата почело је исељавање муслиманског становништва у Турску. Било је више узрока исељавања. Део муслимана није желео да живи у „ђаурској држави“, други су били компромитовани у последњој деценији турске власти, трећи су били или Турци или турски чиновници па нису хтели да остану. Тај први талас исељавања је био престао избијањем Другог балканског рата. Није било никаквог насиља које би узроковало исељавање. Чак су краљевом прокламациојом била загарантована сва верска, културна, људска и политичка права за сво становништво без обзира на веру и нацију. Свакако је највећи део наших муслимана остао у својој домовини поштујући њене законе. Један део младих је био и регрутован у српску војску и учествовали су у рату са Бугарима 1913. Године“ објашњава он.

„Други талас је био у пролеће1914. године, али је и он био убрзо прекинут због избијања Првог светског рата. У српску војску су били мобилисани и муслимани из Јужне и Старе Србије, тако и из некадашњег Новопазарског санџака, па и Полимља као свог некадашњег централног дела. Муслимани су се показали као добри војници и ратници. Посебно су се истакли у борбама за одбрану Београда 1915. године. Тада је у тој одбрани учествовало око 1.500 муслимана међу којима је било највише из наших крајева. Познати борци и старешине су били Шемсо Мидовић из Сјенице и Шефкет Халиловић из Скопља, а пореклом из Сјенице. Такође се помиње и Сулејман Балић, који је по свој прилици био из Дуге Пољане. Било је и добровољаца у српској војсци међу којима су неки били и српски официри. Ти добровољци су прошли и Албанску голготу. Међу њима су се посебно истицали Мустафа Голубић и Фехим Мусакадић, као и познати четник Смајо Феровић“ Селимовић даље објашњава значај који су дали припадници муслиманске вероисповести у борбама.
Такође, рушење Берлинског зида је довело до великих геополитичких промена и свет као да од тада поприма неке друге димензије. Како видите те промене и сам Балкан коме припада и територија садашње Србије?
„После рушења берлинског зида, расформирања Варшавског уговора и распада Совјетског Савеза променила се геополитичка карта Европе и света. Тада је био крај извесне равнотеже, тј-периода биполарног света. До тада су постојали НАТО-пакт, Варшавски уговор и Покрет несврстаних. На приближној равнотежи уз УН одражавао се какав-такав светски мир и међународни правни поредак. После тога је настао период поремећене равнотеже и непоштовања међународно утврђеног понашања и поштовања Повеље УН и међународног права. У кршењу Повеље УН и међународног права НАТО-пакт је постао водећа сила настојећи да употребом специјалних облика ратовања (разних врста притисака, уцена, организовањем тзв. обојених револуција, па и отворене агресије и војне интервенције) подјарми сав остали свет. Агресију су извели на нашу земљу, Либију, Ирак, Палестину (Газа), Јемен, Кавказ, Сирију, итд. Стално су отварали нова ратна жаришта или подгревали стара. Деловали су и преко тзв. невладиних организација, наводних хуманитарних организација, ЛГБТ популације и сл. Освајали су простор и суптилним методама друштвене деструкције инкорпорирањем у битне сфере друштвеног и политичког живота. Међутим, главни удар НАТО-а је уперен на Русију постепено је опкољавајући бројним војним базама у близини граница и усмеравајући њене суседе на непријатељско деловање“ објашњава даље Селимовић.
О тренутној геополитичкој слици на Европском тлу говорио је крајње озбиљно и истако главне проблеме.
„Ствар је постала више него озбиљна са Украјином, која је постала полигон за непријатељско деловање према Русији и руском народу. Русија је била присиљена на специјалну војну операцију како би заштитила свој народ у Украјини као и своје границе. Свет је на ивици светског рата, јер у рат у Украјини уствари води НАТО против Русије. Без обзира на санкције Запада Русија успешно одолева развијајући бројне економске и политичке везе са осталим светом. Тако је настала и економска групација бројних држава назваан БРИКС као противтежа политичкој, економској и војној агресивности НАТО-а. То и јесте пут ка поновном успостављању биполарности и поштовању међународног права. Наша Србија је, као што је добро познато, на веома трусном балканском простору на којем се укрштају геополитички и војностратешки интереси НАТО-а, ЕУ и Турске. Као мала земља Србија настоји да одржи и политичку и војну неутралност као и могућу економску независност“ објашњава он.
Житељи Полимља, свакако, негују добросуседске односе, помажући се и радујући једни другима, а како то види један признати историчар.
„У Полимљу су традиционално добри односи без обзира на верску и националну припадност. Његовали су се рођачки, пријатељски и комшијски односи. Мање-више сви знају своје корене и то нико никоме не оспорава. Тако треба, како сада, тако и у будуће. Посебна је обавеза да се у том духу васпитавају наши млади. То је гаранција једног здравог и мирног заједничког живота“ закључује Селимовић.
Приредио: главни и одговрни уредник Владимир Бабић