Редакција листа Полимље као сталну рубрику уводи „Пријепољци ван Пријепоља“. Писаћемо о људима који су срцем, делом или коренима везани за Пријепоље али више не живе у нашем граду. Писаћемо и о онима који су достигли светску славу и успели да мењају свет, али и о онима који су једноставноотишли због разлога због којих су људи иначе одлазили. Неко због каријере, неко за бољим животом. Само, никад није било лако отићи. Неки су једноставно само остали тамо где су били због школовања, путовања, удаје, женидбе и ко зна чега још. Али сазнаћемо!
Имали смо прилику да разговарамо са Иваном Драгутиновић Соколовски, рођеном у време кад су јој родитељи још били Пријепољци, а она се игром случаја родила у Београду, па је тако свакако можемо сматрати једном од нас. На почетку разговора Ивана нам је рекла нешто о томе.
„Рођена сам у Београду, 11. маја 1974. године. Име ми је дао мој тата Миломир – Миле Драгутиновић, по Ивању у ком је он рођен на Огњену Марију, јула 1948. Тата је после завршене основне школе у Ивању и Гимназије у Пријепољу, 1967. отишао на Медицински факултет, у Београд. На студијама је упознао моју маму, младу Земунку, Зденку Николић. Ту је почела љубав из које сам створена ја. Заједно су дипломирали децембра 1972, а венчали се на Светог Јована, јануара 1973. Кажу да сам зачета баш у Ивању, око наше славе, Светог Пантелејмона, августа 1973. године“ надахнуто прича Ивана.
„Управо из претходног проистиче разлог моје дубоке повезаности с Пријепољем! Иначе, ја сам докторка, али уметности! Дипломирала сам (1999) на Факултету ликовних уметности у Београду, на Сликарском одсеку где сам и магистрирала (2003) и докторирала (2015). Бавим се визуелним уметностима. Радим као ванредна професорка на Академији класичног сликарства у Београду, на свим нивоима студија и истински уживам у педагошком раду“, наставља она.
„Дакле, ја нисам рођена у Пријепољу, нити сам икада живела у њему. Као дете сам проводила већи део распуста, дружила се с пријепољском децом и тако сам се асимиловала у потпуности. Бар сам се ја тако осећала. Касније, када сам завршила факултет кренуо је мој сваковрсни професионални ангажман“ објашњава она.
Ивана се стално враћала Ивању и Пријепољу, а кад је код нас у граду, просто се запитамо, где ли је била у протеклом времену. Уствари, као да живиш овде а повремено одлазиш некуда да и другима прошириш видике и испуниш им душе неким новим визијама. Како то успеваш?
„Прво, учествовала сам у сазиву Уметничке колоније „Милешева“(2007), као уметница и том приликом оставила свој уметнички рад легату Колоније да бих већ следеће године била позвана у чланство Уметничког савета Колоније, у ком сам провела целу деценију. Наравно, за тих десет година дала сам све од себе да унапредим рад Колоније на све начине, преко писања пројеката за финансијску подршку Министарства културе, организације рада сазива, бирања и позивања еминентних уметника у Пријепоље до њиховог дочека и удобног боравка у граду и околини. Мислим да су ме грађани Пријепоља највише упознали кроз то ангажовање“, истиче она.
„Године 2011. сам имала своју прву самосталну изложбу у Пријепољу под називом „Ивана из Ивања“ и то је био за мене посебно значајан догађај вишеструке вредности. Занимљиво је и то што је управо ова изложба учествовала у манифестацији „Ноћ музеја“ која је организована на територији целе земље. То је допринело још више мом усхићењу, јер сам својим представљањем у Музеју допринела већој видљивости нашег дивног града“, наглашава она.
„С обзиром на то да редовно учествујем на различитим конкурсима Министарства културе Републике Србије која се односе на савремено стваралаштво, посебно, 2015. сам добила подршку за реализацију специфичног рада – зидне инсталације „Желим да те додирнем, дотакнем, загрлим“, за Дневни боравак Одељења за психијатрију Опште болнице у Пријепољу и то сам успешно реализовала на задовољство свих, пацијената, особља болнице и сопствено задовољство. С великом захвалношћу и радошћу памтим дане проведене у овој установи“, присећа се она.
„Године 2016. је уследио нови конкурс и ту је уследила подршка за пројекат мурала-две зидне слике „Додир“ за Кабинет мамографије у Општој болници. Такође, овај рад има другачији садржај и контекст, али је идеја иста-доживљај уметничког чина као доприноса исцељењу појединца, па и друштва у целини. Имајући у виду ова два рада може се рећи да сам својим чињењем допринела спајању медицине (моји родитељи) и уметности (ја). Сем ова два рада, на поменутом конкурсу Министарства културе, добила сам откуп за још два рада. „Исходиште“ је просторна инсталација која је перманентно постављена у лапидаријуму Музеја у Пријепољу, 7. јула 2021. (Дан општине), а 2023. је откупљен и диптих великог формата „Топлина цвета“ који се налази у колекцији Музеја“ објашњава Ивана.
„Сем свих ових дарова мом љубљеном граду, организовала сам и вишедневну радионицу за младе, у сарадњи са колегиницом Драганом Жаревац, „Савремена уметност се тиче нас“, под покровитељством Министарства културе у сарадњи са Домом културе 2016. године. Од 2015. сам и чланица уметничког савета Галерије Дома културе“ објаснила је она.
„Овај разговор са Вама је, у ствари, осветлио моје стварно присуство у овом граду. Некако нисам размишљала на овај начин када је Пријепоље у питању. Увек сам имала утисак да је то једно интимно, емотивно-флуидно стање, а сад увиђам да је изузетно конкретно, масивно и трајно то моје присуство. Иако сам имала велики број изложби у важним и великим центрима (Београд, Париз, Подгорица, Ниш, Пекинг…), те учествовала у великим пројектима, жиријима, комисијама, конференцијама; сваки ангажман у Пријепољу за мене има специфичну тежину и посебну вредност која се не може упоредити ни са чим. То је тај мој магични нуклеус, моје исходиште. Надам се и верујем да ће бити још много прилика да дарујем овај град и допринесем његовој лепоти, својим знањем, вештинама и љубављу“, искрена је Ивана.
„Некад су корени много јачи, него што смо ми у стању да то и освестимо! Зато је уметност та дивна ствар која је у стању да споји, преспоји, увеже, те трајно остави белег у времену који превазилази обично људско сећање. Могу с поносом рећи да сам велика прокламаторка нашег Пријепоља до те мере да су ми неки пријатељи рекли да ни једна туристичка организација не може да ми парира у том домену. Не да помињем, него не пропуштам ни једну прилику да убацим у разноразне контексте и приче. Ја мислим да сви људи с којима ступим у контакт, у неком тренутку, од мене чују макар неку реч о Пријепољу. Велики број мојих пријатеља који немају никакве везе с Пријепољем су били у нашем граду, јер сам им толико говорила о њему да је та „провокација“ изазвала и њихову жељу да га посете. Наравно, кроз Уметничку колонију „Милешева“ су прошли многи уметници, професори – моји пријатељи који су ми поверовали и које сам убедила да је то баш оно чаробно искуство које им недостаје у њиховом уметничком стваралаштву и каријери! Велики број њих је одлучио да узме учешће у Колонији управо због тог личног контакта. То никако не значи да Колонија „Милешева“ нема велики кредибилитет и значај, већ желим да кажем да је управо тај лични контакт и препорука нешто што прелама између више понуда. Разуме се, то су људи који су позвани на много страна и имају могућност да праве селекцију где ће провести време и оставити своја уметничка дела. Често у животу одлучују интимно-психолошки разлози, ма колико некада изгледа да су најважнији материјално-статусни. То се, поготово, односи на уметнике“, наставља Ивана.
„Постоји безброј анегдота и интересантних изјава када су импресије гостију у питању. Једна о њих је констатација да је Пријепоље као Њујорк. Ја сам била затечена овом изјавом моје колегинице, уметнице која има огромно животно и уметничко искуство и која је боравила на различитим крајевима света и тамо излагала. Зашто има сличности с Њујорком? То је њен лични доживљај који је резултат осећања великог интензитета и његових крајности које су карактеристика овог менталитета који је производ географије, климе, историјског, религијског и културног наслеђа. Ја се са овим запажањем слажем у потпуности, посматрајући и своју природу кроз призму сопственог наслеђа и предака“, истиче Ивана једну од анегдота.
„Сетила сам се још једне љупке и чаробне констатације девојчице од шест година, која је боравила као гост Колоније са својим родитељима који су били учесници. Били смо на једном од наших традиционалних излета, у Сопотници. Она је толико била узбуђена и срећна у том амбијенту да је у тренутку, када се нашла испод „горњих“ водопада, изговорила следеће: „Па ово је сто пута лепше и забавније од Дизниленда!“ Управо је тог лета, пре доласка у Пријепоље, с родитељима била у Паризу, баш у Дизниленду“, наставља са анегдотама Ивана.
„Све ово претходно речено говори у прилог томе да Пријепоље и околина имају огромне ресурсе. Кад то кажем мислим првенствено на природу која је подарила ову територију најдивнијим ресурсима, пејзажима, видицима, чистим ваздухом, водама, здравом храном итд. С те тачке гледишта, мислим да је корист од пропасти пријепољске индустрије огромна за природу и људе. Дакле, битна је свест о томе и способност људи да производњу и своје делатности усмере у том правцу. Неспорна је и изузетно вредна културна баштина коју поседује. Те баштине не би ни било да природни ресурси нису пружили могућности за настањивање људи многих историјских периода о којима сведоче многи архитектонски, уметнички, археолошки трагови. Управо су они сведоци трајања у времену и докази важности овог микроподручја. Дакле, може се закључити да је култура једино оно што остаје и надживљава све нас, те говори о вредности и снази једног народа, једнога града“, била је искрена Ивана.
„Нажалост, Пријепоље у многим областима живота дели судбину малих средина (што је последица тренутних политика у друштву, а не мора тако да буде), али оно што га увек издваја је тај посебан дух људи и даје ми за право да верујем да ће у времену које долази задржати ту аутентичност која га апсолутно издваја. Краси га тај специфични тзв. „Југословенски“ шарм који су запазили и многи гости-уметници који су долазили у Колонију. Било би дивно када би грађани Пријепоља спознали и били у потпуности свесни магије тог потентног енергетског поља које им је дато. То значи да га не подразумевају, већ да живе у складу са тим, да га негују и унапређују. То је чињеница, јер су силни гости то несумњиво закључили“ објашњава она.
„Стога, освестимо и пригрлимо своје ванредне особености и максимално живимо своју аутентичност. То је једини и истински ексклузивитет сваког појединца, града и друштва у целини. Простор за раст је бесконачно отворен и тај пут се никад се не завршава!“ Иванина је порука за све.
Приредио: главни и одговoрни уредник Владимир Бабић
