“Opasno je kad se tupi naoštre” ili “Život nije lak al nije ni aceton”.
Kao i mnogi koji su odrastali u SFR Jugoslaviji bila sam pravi fan toga stripa, a to znači da imam i prilično zavidnu kolekciju. Strip je već odavno umetnost, ali jedno od najubojitijih komentara društvenih anomalija. Onda je jasno zašto je alanfordovski ili crni humor u prvom planu kad je reč o tumačenju socijalnih, ekonomskih, političkih i brojnih drugih tema koje se tiču korupcije, nesposobnosti, bahatosti, gluposti, laži, prevara. U stvari, gotovo da nema ni jedne pojave koja se može sagledati, a da nije bila predmet alanfordovskog pogleda. A taj pogled ismeva, taj pogled ogoljava, taj pogled ukazuje, taj pogled opominje sve one koji neće da vide ili se plaše da vide ono što se oko njih događa, a tiče se upravo njih samih i upravo njih konkretno i pogađa.
On je andergraund umetnost, zato što je “andergraund”pokret uvek protiv establišmenta u stilu života, publicistici, umetnosti, književnosti pedesetih i šezdesetih godina 20 veka. Zato nije ni malo čudno što je strip o Alanu Fordu i grupi TNT aktuelan od 1969. godine kada se pojavio u skromnom tiražu od jedva 22.000 primeraka, da bi samo posle dvadesetak epizoda taj tiraž dosegao magičnih 100.000. Autori, dvojica Italijana koja su se krila iza pseudonima Magnus i Bunker ovako su to definisali:”Alan Ford je humoristička produkcija namenjena smehu koja zapravo nije za smejanje”! Nigde se, pa čak ni u Italiji, nije tako “primio” i nije tako postao i ostao popularan kao što je bio u Jugoslaviji i državama što su posle nastajale na njenom prostoru. Od devedesetih godina minulog veka čini se da je bilo idealno da na ovim prostorima Alan Ford postane nešto kao naš sused, zajedno sa svim likovima Grupe(Jeremija – slika domaćeg penzionera, dugoprsti Ser Oliver metafora bespuća naše tranzicije i privatizacije, Bob Rok – večiti student, Grumf – čovek obnove, Debeli Šef – radnik neke od propalih fabrika ,Alan Ford – idealista, naivko i poštenjačina i onaj koji veruje da mora biti bolje pa se trudi i zalaže i naravno – Broj Jedan, apoteoza demagogije koja se uvek i iznova prima ma kakvo okruženje bilo, ma koliko se oni koji slušaju tirade smrzavali, krpili, borili za goli život). Tako je svojevremeno nastala i kultna pozorišna predstava koju je potpisala Ana Suša. Vremenom shvatamo da se samo likovi demagoga menjaju, a sve ostaje isto. Superhik je shvatio da prema sirotinji ne treba biti milostiv jer ona nije samo “stvar praznog džepa već i mentaliteta. Narod uvek ima još resursa i strpljenja da trpi.” Osećajući svu bedu radnika, Superhik svekoliku realnost dovodi do apsurda, sad već legendarnom sentencom: “Uvek otimati od siromašnih da bi se dalo bogatim”, jer sirotinja raja uvek može još više da se ogoli pošto nije svesna svoje inertnosti. I zaista, Alan Ford odražava ono što je zapisao Konstantinović u svojoj “Filozofiji palanke”: “Ismejani se smeje istim smehom kojim se njemu smeju”. Ali Alan Ford nas gorko suočava sa činjenicom da se malo toga ili ništa ne menja i da su oko nas prototipovi postali imuni ko virusi i da se umnožavaju. I umrežavaju.
Kad god se govori o recesiji ili krizi, zluradost bednika, koji očekuju da to “razvali sistem bogatih” postane idealna za alanfordovski “ugao” gledanje jer kriza pogađa upravo najsiromašnije koji postaju još siromašniji. Milioni i milioni nezaposlenih prigrliće iskusno milione i milione otpuštenih, osećajući se barem od nekog veštije i sposobnije, makar i u snalaženju. A korumpirani establišment tragaće za nekim Grumfom koji će izmisliti nešto kao novi “internet” koji je i inače plasiran u ono vreme kada je pretila takođe ozbiljna recesija. No, jedno od osnovnih pitanja savremenog umreženog sveta je: a šta sa političkim organizacijama koje “funkcionišu kao kriminalne organizacije ili korumpirane i nekompetentne kaste”?
Problem je taj što zemlje koje zovu još “u razvoju” ili “tranziciji”, dakle ona sirotinja raja, preuzimaju slike iz sveta i uživljavaju se u život potrošača, kupoholičara, život luksuza, sav sastavljen od kreditiranja i laži. Tako funkcionišu i države i pojedinci. Opterećeni kreditima, zaduženi do besvesti oni jurišaju u – bankrot. A tada grupa TNT radi svoj posao. Žurka je završena pre nego što je i počela jer se Superhik prerano napio i pokvario uživanje u konzumiranju svega i svačega na kredit. Obmana je dovedena do savršenstva ili kako bi rekao u jednoj od epizoda neuništivi Broj Jedan: “I taj visoki rukovodilac tajne službe krenuo je s pričom na koju sam lično najosetljiviji, a to je potrebe čovečanstva”!
I, eto, baš u godini kada kultni strip obeležava 55 godina, njegova aktulenost kao da nikada nije bila tako potpuna na globalnom nivou. Neki citati su postali mantra generacija:“Ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje“. Ili „Jedan za sve, sve za jednoga“. Ili: „Bolje je biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan, džaba ti je što si bolestan“. Ili: „Mi imamo iskustva, a vi novac. Na kraju vama ostane iskustvo, a nama novac“. Ili: “Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega.“ Prepoznajete li ovo:” “Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine“.
I, eto, ceo jedan novinarski radni vek može da stane upravo u ovu priču.
Indira Hadžagić
