Kad je sagrađen taj objekat kojim je proširena Pošta, sve se uklapalo u projekat koji je “zamišljao” da taj deo grada ima svoje vertikale i horizontale i da zgrada ne zaklanja pogled na Lim sa glavne , Valterove ulice. Međutim, s godinama, umesto cveća, klupa i pogleda, imamo zapuštenost i zaraslost. U čijoj je to “nadležnosti”?
Malo ko će u Prijepolju više znati da kaže kako je izgledao trg pre nego je napravljen taj novi deo zgrade koja je pripadala Pošti. Još su malobrojniji oni koji pamte kako je sve to izgledalo kad uopšte nije bilo zgrade Pošte. Ali kada je definsan trg, parking, kada je projektom sve to osmišljeno da novi objekat ima krov koji će poslužiti i kao terasa, sve sa klupama, sa žardinjerama, da stepeništem bude povezana glavna ulica sa kejom, odnosno gornji i donji deo grada, da se ima izvanredan pogled na Lim dok se “korzira”, Prijepolje je dobilo još jedan veoma lep prostor. Bilo je to “davno”, biće da ima i pola veka. S vremenom, sve se pohaba ako se ne održava kako treba, a posebno nikako, a upravo se kroz održavanje sagledava odnos prema okolini i zajedničkim dobrima, kultivisanost i kultura zajednice. Najteže i jeste održavati postojeće, učiniti da ono uvek bude negovano, posebno kad je reč o javnom dobru, jer je to ogledalo zajednice. No, mi to ne umemo, ne vidimo, nije nas čak ni briga ili smo ravnodušni ili tražimo uvek “nadležnost” čak i ako treba pokositi travu, zasaditi koji cvet, ponovo izbetonirati dotrajala stepeništa da se ko ne bi polomio, malo omaltati, jednom rečju negovati i brinuti.
Moguće da postoji “titular” da se u raznoraznim delenjima objekata nešto sada “vodi” na ovo ili ono javno preduzeće, da mnogi objekti pripadaju baš takvim preduzećima čija su sedišta daleko od Prijepollja a oni kojima je to dužnost ili u “opisu posla” ni ne dolaze u Prijepolje, niti vide kako te zgrade i ono oko njih izgleda. Primer je upravo ta “terasa” objekta koji i sada svi u gradu zovu Pošta, ma ona formalno to bila ili više nije. Ipak, dok je u objektu “savremena tehnologija” Telekoma, ono iznad “tehnologije” je zastiđe i onh kojima zgrada pripada i koji bi morali o tome da brinu ali i nas, lokalnih, koji dozvoljavamo da to tako ruinirano, zapušteno i ružno izgleda i to u srcu grada jer smo mi dužni da obavestimo “titular” da nešto nije u redu, d aim skrenemo pažnju da to dovedu u red jer je opasno i “ruži” nam grad..Nećemo u detalje, svi tuda prolazimo, pa valjda i svi vidimo kako to izgleda. Nećemo o smrtovnicama koje se opet svuda lepe iako za to imaju predviđene oglasne table, nećemo o bezobrazluku parkiranja vozila, o oštećenim trotoarima ali neki delovi te terase zaista izgledaju čak i “opasno”. Prođite, zagledajte, vidite, čak i bez detalja će vam biti jasno da je to sramota za grad, za jedan urbani prostor koji,dakle, po definiciji, pretenduje da je kultivisan. Možeš biti siromašan, ali moraš biti uredan, makar zakrpljen. Tako je nekada važilo pravilo koje je ukazivalo na dostojanstvenost ljudi. Da pokušamo?
Indira Hadžagić
