Malo je toga ostalo što Prijepolje čini prepoznatljivim kroz vreme. Česme to jesu. Još uvek. A imalo ih je i ima ih ali ih slabo ko više „zove“…
Kod Tulbeta, na Mejdanu,u Parku, kod Pijace, u Šarampovu, Breza, Šajtov, Sućeska, Tavnik, Visoka česma, na Trgu bratstva i jedinstva, Spomen česma“4.decembar“, Čairska, pa tamo gde beše najlepša avlija, niz „Nijazijinu“ ulicu, pa dole niz sokak kod škole, šadrvanske česme u džamijama…Ima li još? Ima. Nekih i nema. One na uglu Šećer sokaka. Elem, ono što Prijepolje oduvek ima to su česme. I to je nešto što mu je davalo oduvek draž i što ga činilo čaršijom. Žubor vode, okupljanje kraj česama, točenje vode, nekad u ibrike i đugume, posle u staklene pletenke, posle…Posle stigla voda do svake kuće, pa polako nestajale česme u baštama i avlijama koje je imala gotovo svaka prijepoljska kuća. Česme su jedno vreme bile potpuno nestale iz fokusa grada. Zavrnuli ih behu. Poništili. Lakše nego održavati. Nekako je sve probudio jedan projekat za koji su Prijepoljci pre petnaestak godina „izašli da glasaju“ pa je dobio više glasova nego ovo sada pojedine političke fizionomije. Beše to projekat „ A zašto ćute česme“ LimArta, male nevladine organizacije koju je reprezentovao uporni Mladen Tomašević. Demokratski izabran kao najbolji od svih predloženih, projekat obnove gradskih česama dobio je tada 15.000 evra od Vlade Holandije. I obnovljene su, za godinu dana, koliko je trajao projekat, četiri česme u srcu grada. Ponovo se čulo „brbljanje vode“, „zvuk česme“, „šum česme“ i Prijepolje se ponovo upisalo u gradove u koje će se ljudi vraćati jer postoji ona predaja da ako popiješ vodu sa česme u nekom mestu, vratićeš se jer važi ono „panta rei“. Različitim povodima građene su česme sve ovo do naših dana. Jedna lepa podignuta je u Lukama kraj puta, nekadašnji SIZ kulture kad ga je vodio Memo Kratović izgradio je sredinom osamdesetih godina prošlog veka česmu kraj Manastira Mileševe, a jedna od najpoznatijih je ona kraj magistralnog puta, tamo u Gračanici, Đozgićeva česma. Nekada je bio veliki sevap sagraditi česmu i činiti haire.
Neke od nabrojanih česama ne rade. Neke su ponovo zapuštene, neke su prepuštene, do nekih se ne može prići, a neke održavaju onako komšijski, pojedinci verni Prijepolju i svojoj čaršiji ili sećanju na nju, poput Muja Alandarevića, koji obilazi i ne dozvoljava da nemaju slavinu koja se može kako valja zatvoriti i otvoriti. I valjaju česme. Ovoga leta, posle mnogo vremena, baš su bile dobrodošle za osveženje. Subotom, pere se na onoj pored pijace sve i svašta. Nakupi se svašta, hoće i da se začepi. Niko specijalno ne održava javne gradske česme. Učine to „komunalci“ kad dobiju nalog, kad im se plati ta usluga i kad se ko seti da su česme javno dobro grada. I arhitektonsko nasleđe. Koje valja čuvati, a čuva se održavanjem.
Česme prijepoljske, barem neke od njih, su zaista izvanredno lepe. Neke je gradila „ista ruka“ kao one kod Pijce, u Šarampovu kraj Ibrahim pašine džamije, na Brezi, na Tulbetu…Isti majstor osmišljavao i klesao za dobrobit svih. Jednostavno, od domaćeg kamena, onog „gradinskog“…
Česme su još redak prepoznatljivi (ostatak) prijepoljske čaršije, onoga što grad čini posebnim. One i jesu posebne, toliko da se uvek valja setiti te divne priče iz „Ostrva“ Meše Selimovića:“…U bijelom ravno istesanom kamenu bile su krupnim slovima ispisane samo dvije riječi:KAKO SI?Ozarilo ga je to dobrodušno pitanje. Kao da je sreo prijatelja ili dragog, dobrog čovjeka koji mu postavlja obično ljudsko pitanje: Kako si? Jesi li umoran?Je li ti teško u životu? Predahni, odmori se. Osvježi se ovom vodom. Misli na mene kao što ja mislim na tebe… Dugo je ostao kraj te česme i njenog ljudskog pitanja i pozdrava, zamišljajući dušu toga čovjeka što se u vječnosti brine o ljudima koji će tuda proći. Njegova dobra misao i spomen na njega ne umire. Kako si se toga sjetio, čovječe božji?! Hvala ti dobri čovječe. Nikada niko nije ismislio ljepši i jednostavniji pomen i želju da svim ljudima bude dobro…“.
Primećuju li sadašnji ovdašnji česme koje govore rečito o Prijepolju kroz vreme? O značaju i značenju vode, o amanetima i potrebama? Nikad više u rukama nije bilo vode ali one kupljene u plastičnim bočicama koje se nosaju ko kakve relikvije, ko kakvi talismani, čim se kroči iz kuće. Šta biva s bočicama? Pa, neki, oni „štedljivi“ što peru i plastične kese i suše, oni to više puta iskoriste. Dok se ne uplisnjavi onaj čep, a etiketa nestane, pa se nema kud do baciti. Kuda se baca? Svuda. Eno plastičnih bočica za vodu svuda, a najviše u vodi koja nosi i nanosi. A Prijepolje oduvek bogato vodom, bogato česmama iz kojih teče hladna voda. Sa nekih još izvorska, uhvaćena ko za poklon, darivana svakom kome treba. I legende ispričane. Šum česama, brbljanje česama, zakazivanje „randesa“ kraj česama, tamo gde „žubori voda živa“. Tako oduvek kroz vreme koje teče, teče i česma i pesma.
Indira Hadžagić
