Danas je u Biblioteci gost, a za “Polimlje” je kazala:“Obrazovanje i kultura značajno utiču ne samo na razvoj pojedinca, već i na razvoj čitavog društva. Jer ako deca preskaču ograde i otkrivaju nova prostranstva, podstaknuta kulturnim sadržajem, budućnost će nam biti bezbrižnija”
Jasminka Petrović je najpopularniji, najčitaniji, najomiljenijiu i najprisutniji pisac za decu(i sve ostale) na ovim prostorima ali i šire. Pisala je za mnoge dečje časopise i učestvovala i učestvuje u programima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo koje je u mnogome obeležila svojim delima, ali i zalaganjem za poboljšanje položaja deteta i razvoj dečje kulture. Nekoliko njenih knjiga prevedeno je na više od dvadeset jezika. Imala sam sreću da je upoznam i da neposredno saradjujem kroz nastanak knjige “Prijepolje iz dečjeg ugla”. Srdačna, neposredna, nasmejana, dobronamerne. Izuzetna. Tako je i ovaj intervju prihvatila, uporkos obavezama kojih ima na pretek.
Kako se to postane pisac za decu?
–Najbolje je krenuti od pisanja priča. Evo jednog recepta! Dobro umutiti: ideju, maštu, iskrenost, humor i empatiju. Zatim dodati kriške hrabrosti i samopouzdanja. Smesu sipati u pleh i peći na laganoj vatri dok ne porumeni. Pre služenja priču ukrasiti kremom od ilustracija. Ukoliko deca progutaju svoje porcije u jednom zalogaju, znači da je priča uspela i može se preći na sledeći recept.
U Prijepolje ste došli kao autor koga deca obožavaju. Saradnja sa Bibliotekom rezultirala je izvanrednom knjigom „Prijepolje od A do Š“ . Ova ilustrovana „mala istorija“ dečjeg pogleda na grad je nešto posebno. Imala sam zadovoljstvo da budem saradnik na knjizi, a polaznici moje Male škola novinarstva „žurnalci“ sa svojim tekstovima su doprineli tom jednom drugačijem pristupu. Kako Vi vidite Vaš uticaj kad je reč o odnosu institucija prema dečjem stvaralaštvu?
-Saradnja sa decom, bibliotekarima, nastavnicima i Vama, u toku rada na knjizi „Prijepolje od A do Š“ ostala mi je u veoma lepoj uspomeni. Okupljali smo se ujutru u biblioteci i pravili planove, a onda se delili u grupe i istraživali različite delove grada. Popodne bismo se opet sastajali, razmenjivali utiske, pisali i crtali. Kad bi došlo vreme za rastanak, produžavali smo radionicu još 5 minuta i još 5 minuta… jer su nam ideje i dalje navirale. Što se tiče dečjeg stvaralaštva, mislim da uglavnom počiva na pojedincima (u školi, biblioteci, kulturnom centru, pozorištu…). Ti pojedinci u svoj rad ulažu entuzijazam, trud, vreme, znanje, iskustvo, talenat, a često i sopstvena sredstva. Moja je sreća da sarađujem sa baš takvim divnim ljudima. Sa njima se lako dogovorim i dobro razumem i od njih uvek nešto novo naučim. Nažalost, država odvaja minimalna sredstva za dečju kulturu i ne bavi se nacionalnim, dugoročnim planiranjem u ovoj oblasti.
Možda smo mogli da počnemo ovaj naš razgovor i sa filmom koji je rađen prema vašem izuzetnom romanu“Leto kada sam naučila da letim“. Film je režirao Radivoje Andrić(„Munje“) i bio je veoma zapažen na svim festivalima, pa i u Puli. To je velika priča koja se mnogih dotiče koji su odrastali ili imali decu kojoj su morali pričati, a to na ovim prostorima nije lako. O identitetu, opraštanju, prekinutim porodičnim vezama, ratu, odnosima starih i mladih, prvim ljubavima…Zašto je Vama važna ta priča?
-Mi koji smo rođeni i rasli u Jugoslaviji, sećemo se da su mešoviti brakovi bili poželjni, da se nacionalnost nije isticala, da se zimovalo na Jahorini i Pohorju, da smo išli na ekskurzije na Ohridsko jezero, a da smo s porodicom ili društvom letovali na Jadranskom moru. Onda su došle mračne devedesete, kada su se merila vrednosti okrenula naopačke. Danas, trideset godina kasnije, na ovim našim prostorima, ratne posledice se još uvek osećaju. Smatram da to nije fer ni prema deci, a ni prema nama odraslima. Psihologija, socijologija, filozofija i sve religije ukazuju da se do mira i ljubavi stiže preko opraštanja. Oproštaj nije ni lak ni jednostavan, ali je moguć. Dok sam pisala „Leto kada sam naučila da letim“, obraćala sam se tinejdžerima, te sam se veoma iznenadila kada sam shvatila da roman čitaju i mnogo mlađi i mnogo stariji. I knjiga i film su ovenčani brojnim nagradama, ipak, za mene je najveće priznanje kada od nepoznatih osoba dobijem poruke: „Zahvaljujući Vašem romanu, pomirila sam se sa bratom“ ili „Film Leto kada sam naučila da letim otvorio mi je oči.“
Pokretač ste i festivala za decu, sarađujete sa mnogima, otvoreni ste za saradnju. Vaša kreativna energija je izuzetna, baš kao i Vaš osmeh. Šta se to zove, kako Vi to objašnavate?
-Po meni, oni koji rade sa decom i za decu su privilegovani stanovnici planete. Ali, ne treba zaboraviti, prvi korak je uvek na nama odraslima. Ako deci ponudimo ruku poverenja, konstruktivan sadržaj prilagođen njihovom uzrastu, otvoren um i naravno iskrenost i ljubav, od njih ćemo dobiti mnogo više nego što smo im dali.
Da li su deca „ukras sveta“ ili Vi imate neku svoju verziju?
Deca su svoja.
Da li svet još može biti dete?
-Zavisi gde gledamo i šta vidimo. Rumena jabuka će nam izmamiti osmeh i stih – „Al‘ je lep ovaj svet“. Zbog trulog voća ćemo se namršiti i reći – „Nešto je trulo u državi Danskoj“.
Indira Hadžagić
(Odlomak iz intervjua objavljenog ekskluzivno u “Polimlju” u aprilu 2023.godine).