Мајстор Ристa Протић, часовничар, поклонио је два идентична јавна сата Пријепољу и Београду. Један је био на Тргу Братста и јединства, а други на Теразијама. Пријепољци су „сила јада виђели док свом сату нису дохакали“.
Оставштине у виду задужбина или поклони граду део су традиције и на овим просторима. То је, ваљда, везано за људску потребу да се остави нешто трајно иза себе, да се живи дуже од сопственог живота, да се покажу сопствена постигнућа, да се потврди вредност рада и личног живота. На жалост, од средине којој се поклања, од менталитета њених људи, да не кажемо културолошког профила, зависи и судбина таквих поклона или задужбина. Пријепоље не уме да чува, нити сачува, не уме да поштује, не уме да препозна значај, не уме да вреднује, не уме да види далеко јер је зато потребна једна свеопшта еманципација која није стизала. Ево још једног од безброј примера.
Многи градови препознају се по сатовима. Човек је увек осећао посебан пијетет према времену, суочавајући се са његовим протицањем, плашећи се своје пролазности. Пријепоље спада у те градове који се препознају по сатовима јер Сахат кула је један од заштитних знакова, један од симбола овога града. Часовничара је било увек мало у чаршији јер је мало било и оних који су некада имали личне или кућне сатове.
Е, сад, пре скоро пола века, један од најпознатијих часовничара у Београду, господин Ристa Протић, иначе Пријепољац родом, поклонио је један изузетан сат своме граду. Поклон је тада био правилно вреднован, па је сат господина Протића, постављен на градску кућу, односно зграду Општинске управе, да буде видљив пролазницима на главној, улици „Владимира Перића Валтера“ али и онима који пролазе Тргом Братства и јединства. Тако су они који долазе и они који одлазе низ и уз улицу могли да виде тачно време. Сат је био прецизан јер га је помно и редовно одржавао пријепољски часовничар, мајстор Ђоко Станишић.Онда се нешто покварило и сат је стао. Кад је стао, више никада казаљке нису показивале тачно време.Остале су годинама на пола осам, ваљда да подсете да је тада телевизијски дневник који се не пропушта и који обликује наша мишљења, укус, ставове. И тако заборављен, изнад глава пролазника, сат је почео да пропада. Неко би се сетио поклона господина Протића који је редовно у пријепољским новинама давао рекламу за своју часовничарску радњу на Теразијама, тек да помогне, да подржи, да својим примером подстакне и друге да се рекламирају у локалним новинама. Но, сећање није било довољно да би се они који се питају досетили да дају сат на поправку, да се казаљке поново окрећу у ритму времена које протиче над овом, некад чаршијом, у којој се углавном чинило да време стоји. Онда су сви постали тако немарни, да више нико није ни обраћао пажњу што је јавни сат, поклон граду, доведен до таквог стања да се „расклопио“, метални обруч попустио, казаљке спале, да је претња за пролазнике. Постао је ругло. Пре тридсет година написала сам ту белешку и замолила оне који се питају да кад већ не умемо да поштујемо и разумемо драгоцени поклон једног великог мајстора и господина какав је био Ристa Протић, да се не брукамо и не омаловажавамо дароватеља, већ да једноставно уклонимо то што је остало. Скинуто је то што је остало од поклона и дара Пријепољу од Пријепољца мајстора, господина часовничара Риста Протића који је имао часовничарску радњу на Теразијама. Негде је „скрајнуто“ као „гвожђурија“ а да нико није ни помислио да се све то може поправити, дотерати и поново вратити тамо где је стајало као сат-поклон.
И тако, недавно, један ми је пријатељ послао ту црно-белу фотографију која сведочи и о некадашњем Београду. На њој је управо идентичан јавни сат мајстора Риста Протића, ту, на сред Теразија, у срцу Београда, поред некадашњег омиљеног кина „Београд“.
Прича би могла да се још прича.
Али многе приче са ових простора и онако су прекидане, а да никада нису до краја испричане јер није имало више коме. Није било времена да се саслушају.
Индира Хаџагић
