Teško je sadašnjim ovdašnjim i zamisliti kako su ono “do skoro” niz Lim “prevoženi” balvani. Sve dok nisu izgrađene brane. Na to vreme, eto, podsećaju još samo veoma retke fotografije. A kako je to bilo?
Reke su oduvek davale tok životu. Sa svojom fizičkom, metafizičkom i simboličkom dimenzijom, vodeni tokovi su nadilazili sve granice prirodnog poretka. Pored obala reka najbolje se uočava simbioza čovekove svakodnevice i prirodnog ritma vodenog toka. Ljudi su zavisili od vode i živeli sa vodom, iako taj odnos često nije bio ni malo idiličan. Niko ne zna koliki je strah od vodene stihije dok se ne susretne sa njenom mahnitošću. Reke su donosile mnoge darove: na vodenicama se mlelo žito, lovila riba, seklo drvo, iz njih se vadio pesak, šljunak, zlato. Rečnom vodom zalivalo se povrće, navodnjavale žirtarice.No, ono što mi današnji činimo rekama teško bi se moglo s nečim uporediti do sa ljudskom pomahnitalošću.
Ali mi nećemo o rekama jer ovo nije taj esej. Mi hoćemo o nečemu što je skoro potpuno zaboravljeno, a to je splavarenje drvne građe, koje je jedna velika priča vezana i za Lim i njegove brzake. Naravno, nije tu bilo poetike s početka priče o vodi, ali jeste opasnosti, jeste “adrenalina” koliko hoj ti duša, jeste samoće, jeste rizika, jeste opasnosti, jeste borbe za goli opstanak ali I golu egzistenciju. Teško je to zamisliti sadašnjim ali jedna od životnih funkcija koja se odvijala na rekama bio je promet. Valja zamisliti ovo područje bez puteva, pa se ne može ni spominjati neki drumski saobraćaj a železnica je u ovaj deo limske doline stigla tek na kraju sedamdesetih godina prošlog veka. Transport drvne građe niz reke, odnosno splavarenje drvne građe , beše jedino mogući ali i najekonomičniji i najjeftiniji prevoz, sve do polovine prošlog veka.
Drvo je bio značajan resurs kad je ono počela ozbiljnija priča o industrijalizaciji. Ima podatak da zbog intenzivnijeg korišćenja tehničkog drveta i pojavom strugara pored malih reka, i pilana pored najvećih, započinje seča šuma i transport drvne građe rekama od planinskih i nepristupačnih delova do ravničarkih. Seča drveća obavljala se pomoću ručnih testera, u vreme niskog vodostaja, uglavnom u letnjem periodu, što je bio naporan i zahtevan posao. Posle grube obrade, trupci sa korom, dovlačeni su uz pomoć konja i volova, da bi se u pogodnom momentu posečena debla niz strmine spuštala do reke ili kako osta zapisano „niz točila u plavište“. Kad se nakupi dovoljna količina, otpočinjao je transport.Naravno, leti, zbog malog vodostaja, i zimi kad su reke pokrivene ledom, sve je to prestajalo.
Šumoviti predeli su na većim nadmorskim visinama, a reke brze i plahovite, sa uskim koritima, kanjonima i klisurama. Valja zamisliti kako je izgledalo kada su se balvani i to pojedinačno, puštali niz vodu. Taj vid transporta naziva se triftanje, a ljudi koji su brinuli o tome triftari. Oni su građu sprovodili do odredišta, prateći je sa obale, ili ploveći na improvizovanim čamcima. Ovaj posao, iako na prvi pogled jednostavan, bio je veoma opasan i zahtevan jer su u brdskim i planinskim područjima reke nepredvidive. Na hirovitoj i relativno plitkoj reci bilo je dovoljno da se samo jedan balvan prepreči u uskom delu klisure, ili nasuče na neku prepreku, napravi čep, zaustavi trift, odnosno veliki broj trupaca i eto velikog problema kojeg se plašio svaki triftar. Trebalo je odmah reagovati, sve to ponovo pokrenuti niz maticu “probiti lager” kako se to kazivalo.
“Kad se balvan, iza kojeg se stvorila ustava, otkači, krenuli bi svi kao lavina, a triftar se mogao spasiti jedino skačući sa jednog na drugi. Skakati sa balvana na balvan na uzburkanoj vodi mogli su samo najhrabriji i najveštiji. Zato se takav podvig posebno nagrađivao”. Triftarenje se završavalo na slivu, gde se prispela drvna masa sabirala. Građu su tu preuzimali iskusniji splavari za tu vrstu transporta. Drvo se sortiralo prema dužini, vrsti i nameni, a potom vezivalo u splavove. Bila je potrebna i umešnost i iskustvo kako bi se odabrala građa za splav, pa potom sve to pripremiti za bezbedan transposrt. Splavari su spajali trupce vezivanjem ili zakivanjem u splav koji je najbolje odgovarao karakteristikama reke, te širini plovidbenog otvora ispod mostova. U početku, balvane su vezivali vrbovim prućem, užadima od kore drveća, drvenim klinovima, konopcem, žicom, a kasnije se to “modernizovalo” ekserima, klamfama, lancima. Na prednjem i zadnjem delu svakog splava montirana su dugačka drvena vesla, sa širokim lopaticama, kojim se upravljalo. Manji splavovi, u vidu lepeze, bili su za manje i brže tokove, dok su veći, pravugaoni, bili za velike i mirnije reke, pa su njima plovili u “karavanima”. Splavarenje je bio opasan zanat. Na splavovima su bila obično dvojica splavara ali i više jer je zavisilo od veličine i vrste građe. Vožnju je kontrolisao kormilar (kormanuš), iskusni “šef posade”, iako je u ovom poslu svaka muka zajednička bila.
Ograničena manevarska sposobnost bio je najveći problem pri splavarenju, posebno u kanjonskom delu i kod visokih ili niskih vodostaja. Podvodne stene, panjevi, klade bili su velika opasnost. Iskusni kormilari dobro su pamtili svaku nesigurnu tačku na reci, posebno gde se nalaze plićaci, ali znamo iz iskustva sa Lima, da je to “relativno” jer je voda ćudljiva, pa se začas promeni i “prevrne”. Sve do šesdesetih godina prošlog veka, splavarenje je bilo tradicionalno zanimanje ljudi pored reka gde se najviše odvijao transport, ali ne samo drveta, već i drugih roba, a posebna je priča o splavovima kojima su ljudi prevoženi sa jedne na drugu stranu reke, jer mostova nije bilo. Na ovim našim prostorima Drina se oduvek smatrala glavnom splavarskom “saobraćajnicom”. Niz Taru, Lim, Pivu, i druge manje reke, triftarenjem su dopremane u Drinu ogromne količine drvne građe, koja je splavovima transportovana do čuvene makiške pilane i savskog pristaništa u Beogradu, a potom dalje. U preduzećima i zadrugama za transport oble građe vodenim putem, radilo je više desetina hiljada radnika. Tako su bila propisana pravila za plovidbu, tarife prevoza, pravila ponašanja na vodi i slično. Kao i za svaki međunarodni i međulokalni transport, dozvole su bile neophodne. Svaki trupac je bio označen žigom, splavari su posedovali pasoše i druge validne dozvole. Uklanjanje ili promena drvne oznake bilo je krivično delo. Na nekim rekama je postojao i porez na vodu, odnosno porez za splavarenje. Izgradnjom brana, dobrih puteva, pojavom železnice, brodova tegljača, splavarenje je prekinuto i formalno zabranjeno.
Na Limu sve dok nisu izgrađene brane balvani su plovili, zajedno sa onima koji su umeli da sve to organizuju i “voze” niz limske brzake. Izgradnja brane za hidrocentralu“Potpeć” i nastajanje limskog jezera, označili su kraj splavarenju. Ko se radovao najviše? Ribolovci. Pre tačno 60 godina govorili kako će biti “ribe do mile volje jer više ni jedna mladica, lipljan ili mrena ne mogu zbog brane praviti šetnje do Drine”.
I.Hadžagić
