Prvo je sagrađen Omladinski dom na glavnoj ulici kao jedan od prioriteta u srednjoročnom planu posleratnog Prijepolja. Omladina je potom„preseljena“ na manje „vidno“ mesto, a Prijepolje je dobilo svoju omiljenu Gradsku kafanu. Ovih dana, ono što su poznavale i volele generacije, nestaje. Biće nešto-novo
Prijepolje je jedan od onih(maloprojnih) gradova koji ne čuva. Svako malo, u nekom cikličnom periodu, ruši se ono po čemu je grad prepoznatljiv, narušava urbani kontinuitet koji bi posvedočio o trajanju i istoriji, a gradi se novo, po meri, hudutima i ukusu novih. Uostalom, definicije kažu da je pomodarstvo uvek odlika malograđana. Kakav je ciklus po sredi? Sociološki i kulturološki je objašnjivo, jer je ovo sredina i bez autohtonog stanovništva koje bi svedočilo o kontinuitetu, pa je otuda Prijepolje uvek bilo više „čekaonica“ za odlazak dalje, nego mesto gde se ostajalo, živelo, planiralo i razmišljalo o budućnosti.
Elem, pre neku godinu, baš ono kad „udari“ korona, srušen je na glavnoj Valterovoj ulici objekat koji je nekada bio glasoviti Hotel „Polimlje“, jedan od prvih, kako su to tada pisale novine, modernih sandžačkih hotela, koji je imao dve terase. Jednu okrenutu korzu, odnosno glavnoj ulici, a drugu sa pogledom na Lim. Bilo je to „nešto“ ili što bi rekli Prijepoljci, baš onako „ama ha“ i „birindži“. Posle tu bila najpopularnija prijepoljska samoposluga. Onda došla „tranzicija“ pa sve zaključano propadalo godinama, stigli „investitori“ i sve to srušeno i sagrađen „stambeno poslovni prostor“ u najnovijem stilu.
Eto, ovih dana, baš nekako s ovim tipično avgustovskim žegama, počela je nova investitorska inicijativa na glavnoj ulici. Reč je o Gradskoj kafani, objektu koji je takođe bio jedan od zaštitnih znakova Prijepolja, a koji je već godinama „zaključan“ iako se nalazi na najlepšem mogućem mestu u jednom gradu, dakle u sred glavne ulice, sa terasom na kojoj bi nam pozavidele mnogo veće , bogatije i poznatije varoši, okupanom suncem. No, ne biva. Ali u onoj čuvenoj „transformaciji vlasništva“ koja je u Prijepolju bila jedna od najneuspešnijih, jedno po jedno preduzeće, sa svom društvenom (čitaj radničkom imovinom) odlazilo je pod stečaj, godinama su objekti(neki još uvek) propadali, onda bi bili kupljeni kroz „stačajne postupke“, sa imovinom koja je tek“naknadno“ kao pripadajuća utvrđivana i eto ti ga vlasnik. No, ovo je jedna druga priča. Priča o prijepoljskom nekadašnjem „srcu“ zabavnog, kulturnog i ugostiteljskog života.
OVAKO JE TO BILO
Prolazile pedesete godine minulog veka, desetak godina posle Drugog svetskog rata, razrušeno i siromašno Prijepolje polako se podizalo u novim društvenim okolnostima. Nicale prve fabrike, zgrade, prvi radnici, prve savremene prodavnice, čak bilo i nekoliko automobila i telefona. Ali, zapažalo se da je nekako omladina malo skrajnuta, iako bi ona morala biti „najaktivniji borac za prodiranje novog i savremenog za sve oblasti života“. Ali, omladina zanemarena, pa ide da gleda „svakakve filmove, zakazuju se po uzoru na film i tuče, nekulturno ponašanje, ostaje do kasno po ulici, ima pevača i svirača ali nemaju gde da pevaju i sviraju…“. Opštinsko rukovodstvo planiralo te 1958.godine da počne izgradnja bazana koji bi se zimi koristio kao klizalište, a sve u sklopu jednog sportskog kompleksa sa terenima za odbojku, košarku i tenis. Jeste, baš tako i baš te godine. Nikad se nije ostvarilo ali se želelo, videlo daleko…I baš nekako s proleća, te iste godine, otvoren je na glavnoj prijepoljskoj ulici jedan objekat, urbanistički promišljen da čini jednu celinu sa tek izgrađenim stambenim zgradama preko puta u kojima su otvorene i prve prodavnice sa modernom kasom. Bio je to Dom narodne omladine. Popodne se igrao šah, čitala štampa, slušao se radio i muzika sa ploča. Omladina zadovoljna, biće prostora da se isprobaju i novi plesovi, imaće mesta i za neki „tvist“. Ali, ne prođe mnogo, a omladinac Dragiša Deletić ukazuje:“Mi, omladinci, podržali smo odluku o podizanju omladinskog doma i sa nestrpljenjem smo očekivali njegovo otvaranje jer smo mislili da ćemo na taj način dobiti svoje prostorije za kulturno zabavni život i razonodu, a danas je on najmanje pristupačan omladini. Eto, svratio sam sa drugom Draganom Peruničićem da igramo šah ali nam je konobar kazao da je učenicima zabranjeno igranje šaha u tom prostoru i da moraju biti odeveni po propisu da im se dozvoli pristup. Pošto većina nas nije rešila finansijske teškoće i na teretu smo onih koji nas izdržavaju jer smo učenici, teško ćemo tom propisu udovoljiti. Zato predlažem da se naš dom promeni i da se nađe neka druga prostorija u kojoj bi se komotnije osećali i u koju bi mogli dolaziti obučeni prema svojim mogućnostima“. I neće mnogo „čamati“ jer će se „Autohem“ iz objekta namenjenog za potrebe pruge, preseliti na Kolovrat u svoje hale, a omladina će polako tražiti svoj prostor u Šarampovu. No, još će se u Omladinskom domu, kako su ga dugo Prijepoljci zvali i pošto više to formalno nije bio, održavati zabavne večeri i igranke i to će biti omiljeno mesto za okupljanje svih mladih, bez obzira na status. Tako je početkom šezdesetetih Klub studenata organizovao zabavno veče , a na programu je bilo:“sve ili ništa, pokaži šta znaš i scenska interpretacija crnačke poezije“. Bilo je to Prijepolje Prijepoljaca koji će dočekivati nove godine baš u tom Omladinskom domu, u gradu čije su izlozi bili ukrašavani, kitila se jelka ispred ulaza, pa je sve bilo tako puno i veselo da su čestitke trajale „po pola sata“. A onda je nekako sve to počelo da „bode oči“ pa su neki drugi omladinci „upadali“ sa „pucaljkama“, i „drvenjacima“, vidno alkoholizirani i „ozbiljne devojke tu ne zalaze“. Muzički obrazovanih nije bilo ali sviruckalo se, pa malo „Bongosi“, pa „Visoki napon“, pa druženje kroz program „Mikrofon je vaš“ gde se i pevuckalo, a duhovite crtice čitao je Branko Nestorović, kasnije čuveni gimnazijski profesor istorije. Bio je kraj šezdesetih kad je omladina zavapila da joj vrate dom jer je postao kafana. Ali povratka nije bilo. Tako je Dom narodne omladine postao Gradska kafana ili skraćeno „Gradska“. A u Gradskoj su sedela godinama društvanca, svake večeri, čuvene prijepoljske meraklije ali i pjanci na glasu. Omladina, kad bi stizala na raspuste, brojna „studentarija“ upravo je volela tu da svrati. Povodi za zabavu bili su i Dan žena, Prvi maj i Dan Republike. Polako, Omladinski dom ili Gradska, gubiće svoj identitet, biće dograđen prostor, tako da se klinci iz moje, Branka Radičevića ulice ili Šećer sokaka, više nisu mogli zaletati sankama od Valterove do Lima, krivudavim sokačetom. Još je osamdesetih „životarila“ Gradska. Neka društva nisu odustajala „do poslednjeg“. Jedan od tih upornih bio je i sportski novinar „Polimlja“ Sretan Marušić. U tom prostoru još je Informativno preduzeće „Polimlje“ ( Radio Polimlje i List „Polimlje“) organizovalo večeri, dodeljujući nagrade najuspešnijim sportistima,svirali su Pljevaljski tamburaši. Posle su došle devedesete. I svadbe su počele da bivaju drugačije, i repertoar na dočeku novih godina. Pa, ipak, bivalo je još onih koji su pamtili i koji se nisu dali „omesti“. No,prostor je počeo da se „haba“, niko nije ulagao. Ali Gradska kafana je ipak bila još uvek baš to. Tako sam godinama vodila program na večerima šahista, posle Gradskog turnira u šahu. Bila sam voditelj i prve revije frizura koja je održana baš u Gradskoj i koju je osmislio sa kolegama Mikan Jevtović. I promociju svoje knjige „Moj svet“ organizovala sam u Gradskoj kafani koja je bila prepuna ljudi baš iz te knjige u kojoj su Prijepoljci govorili o sebi, svojim sugrađanima kao svedoci vremena. Pevalo se tog kasnog popodneva, sviralo, smejalo, pričale se anegdote…Bilo je to pre dvadesetak godina. I još se pokušavalo. Društvo za nauku i kulturu Bošnjaka „Ikre“ tu je organizovalo neke svoje programe, oživljavalo se sećanje na grad kakav beše…Onda stigla „tranzicija“ i „rasparčavanje“. Kome je šta pripalo i kome će se šta prodati i za koliko. Trajalo to godinama. Čija je Gradska kafana, pitali se ljudi jer je stajala zaključana na najlepšem i najatraktivnijem mestu u gradu, sa najlepšim ružičnjakom u gradu, gde su cvetale „one“ jedinstvene , tamno crvene starinske ruže. Mirisne…
Omladine davno nema po glavnoj prijepoljskoj Valterovoj ulici. Vreme se ne zaustavlja, a nove navike su za nova vremena novih koji slabo „haju“ za uspomene. Ali je stvar kulture življenja da se sačuva ambijent, da se ne ruši staro da bi se na tom mestu podiglo novo, već se staro neguje, kao arhitektonsko nasleđe restaurira, da se prilagođavaju sadržaji, ali da stalno priča priču novim generacijama i da podseća da su bile neke generacije koje su gradile pre njih, ulagale, negovale. To je poštovanje.
I tako ovog leta Gradska kafana doživljava svoj novi trenutak. Šta će biti, pitanja su svakodnevna. Moguće opet Gradska kafana. Tako bi trebalo biti ako se urbanisti i arhitekte od znanja i kredibiliteta pitaju, ma ko bio „investitor“. Pa da sve zasja novim sjajem, uz neke savremene „dodatke“ . Ne piše šta će biti. Možda Brana Petrović to kaže jednostavnije : „Za nove lovce, nova i lovišta“. Biće da je to bezbolnije i manje sentimentalno. Dok se ne poruši sve što je podsećalo na Glavnu prijepoljsku ulicu.
Indira Hadžagić
