„ Plašeći se pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinili ono što su mogli. A to je ovo, danas i ovde“.
Duško Radović, novinar i pisac, pesnik i satiričar. Čovek od radija. Duhovit. Ubojit. Svedok vremena. Njegovi tekstovi nižu se kao aforizmi, kratke opservacije, ironični komentari, refleksije ali njihova pronicljivost obasjava ne samo jedno vreme, nego i univerzalne aspekte ljudskih situacija, njihove strasti, karaktere, strahove, nesporazume, nemoć i aspiracije. Ta pronicljivost razlaže javno mišljenje, dogme, zablude. Deset godina kroz tu formu on se obraćao u radijskoj emisiji „Beograde, dobro jutro“. Ništa, ili gotovo ništa, skoro četrdeset godina posle njegove smrti, ne bi imalo da se doda tim tekstovima da bi sačuvali aktuelnost i danas. Pa da počnemo kao što „svako jutro počinje malom, bledom nadom koja traje koliko i jutro na koje najviše liči. Čim sve postane vidljivo i stvarno, za nadu više nema mesta“. Naime, „oni koji znaju malo govore. Najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori“. Svi bi hteli da budu srećni ali „nema toliko sreće“. A „moglo bi nam biti bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Na žalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje“. Zato što je „svaka doslednost konzervativna, često smo progresivni na račun morala. Lopovi su počeli da potkradaju jedni druge. Ovakvi nesporazumi su mogući samo zato što se kod nas još ne zna ko je sve lopov“. Da li kod nas ima „više nepismenih ili nesposobnih? Usuđujemo se da kažemo:mnogi nesposobni zauzimaju mesto nepismenih“. Dok smo imali „zajedničkih problema i interesa više smo ličili na ljude. Lični problemi i interesi prilično su nas degradirali. Ne treba svakome dozvoliti da ima probleme“. Kada smo nekada govorili „o lepšoj budućnosti, niko nije spominjao da ćemo u međuvremenu ostariti. I evo kako je ispalo:budućnosti je sve više, a nas sve manje“.Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. „Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu“. Čuvajte „svoj maternji jezik, govorite istinu. Jezik najviše ugrožavaju laži“. Mnogo smo mi „bistri i praktični. Hteli bi smo da se sve promeni, a da se ništa ne promeni. Da nije glupo, bilo bi mnogo lepo“.
Da su „mnogi ljudi bez vrednosti bili pametni i objektivni , nikad ne bi postigli ono što u postigli. Mnoge je samo glupost spasila od anonimnosti“. Poznajete čoveka „praznog, dosadnog, bezbojnog? Kad čujete da je takav čovek postao nešto važno, uplašite se da će bez posla ostati sve ono što životu i vremenu daje boju i ukus“. Neki „nesposobni ljudi dogurali su daleko. Ko je nesposoban može raditi sve. Sposobni samo ono što umeju“. Zato i jeste“lepo kad neko može više nego što hoće, pa sve radi otmeno i elegantno, bez napora i grča. Strašno je gledati one druge, koji bi hteli više nego što mogu. Oni žive i rade kao da se dave“. Ono jeste da je „surova vlast pameti i morala. Tamo gde vladaju pamet i moral ima mnogo obespravljenih. Smanjivanjem vlasti morala i pameti povećavaju se mogućnosti da svako nešto postigne, dobije ili uzme“. Ničega se drugi ljudi toliko ne plaše kao „nečije hrabrosti da bude onakav kakav je. Pametni i sposobni nemaju šta da rade jer njihove poslove već rade neki drugi“ .
„Plašeći se pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinili ono što su mogli. A to je ovo, danas i ovde“.
(Dušan Radović, pisao je poeziju, scenarije za radio, televiziju i film, prikaze, humoreske, knjige za decu. Umro je na današnji dan 1984.godine).
Indira Hadžagić
