Nekada, Prijepolje je promovisano kroz razglednice prirodnih i ostalih lepota i postignuća. Pisanje i slanje razglednica bila je svojevrsna društvena mreža i najbolja reklama. Jedan od motiva bio je i sopotnički slap.
Razglednice su “dopisna poštanska karta sa slikom, fotografijom, crtežom na poleđini. Nauka o razglednicama i njihovo prikupljanje se naziva deltiologija“. Stekle su veliku popularnost s razvojem turizma u 19. i 20. veku i bile su pravi suveniri. Čuvane, sakupljane, s pažnjom pisane i upućivane. Rečju:album uspomena koji podseća ali i inspiriše na putovanja. Ne zna se kad je prva razglednica štampana ali je pretpostavka da je to bilo u Beču u drugoj polovini 19.veka. Međutim, s tim se nikako ne bi složili Francuzi jer oni smatraju da je prva prava razglednica štampana baš u Parizu, povodom Pariške izložbe 1889. i da je pisanje i slanje sa Ajfelovog tornjia bilo prava atrakcija. Tek se u 20.veku razvila industrija razglednica koje su “šetale” svetom sa raznih meridijana upućene. Pre samo četvrt veka dnevno se slalo čak 4 miliona razglednica u svetu.
Danas, retko ko kupuje, još ređe piše i šalje nekom razglednice. Društvena komunikacija je značajno drugačija.
I, tako, još ponegde možete videti one stalke s razglednicama, koje turisti okreću ne bi li odabrali onu koja najbolje dočarava lepotu mesta odakle žele uputiti pozdrave nekom dragom:prijateljima, porodici, kolegama.
Prijepolje je, dakako, imalo razglednice, čak bi se reklo i veoma rano, neki su motive upućivani sa ovih prostora u beli svet. Austrougarska monarhija je držala do toga, a njeni vojnici su bili u mnogim krajevima prvi “fotografi” odnosno ilustratori. Uostalom, i razvoj razglednica vezan je za razvoj fotografije.
Ali, eto, ovih vrelih dana leta, pronađoh razglednicu koja sama po sebi osvežava. Zabeležen je slap u Sopotnici. Bogat, rečit, slikovit, rashlađujući i privlačan. A Sopotnica je sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka bila daleko selo o kome se gotovo ništa i nije znalo. Prvi autobus stigao je tek 1986.godine, iz pravca Ivanja, a vozača Nestora, koga su zvali Ljudina, duž puta su radosni meštani darivali košuljama. Kaže legenda da su nekada neki ljudi stigli iz bezvodnog predela i poželeli da ostanu, ugledavši ledeno vrelo ali, avaj, ono presuši preko noći. Taman kad su hteli da nastave put, javi im se glas sa Jadovnika i upita da li bi više voleli da im podari sreću ili vodu. Odgovor je bio:”Vodu, a sreću ćemo sami stvoriti”.
I to bogatstvo vode, donese sreću. Vodenice, slapovi, atraktivna priroda dovedoše one što vole da “tumaraju” i otkrivaju, avanturiste, radoznalce, istraživače, edukatore, ekologe, etnologe…
I Sopotnica postade turistički potencijal.
I ostade. Potencijal. Još uvek.
Indira Hadžagić
